Kako je građen „Kavkaski Pariz“

Naftna groznica u Bakuu

Baku, glavni grad Azerbejdžana,  jedan je od arhitektonski najraznovrsnijih gradova na svetu. U njemu možete videti  i stari persijski srednjovekovni grad i hipermoderne fantazije , ali najzanimljivija je ipak centralna  gradska zona izgrađena u godinama na prelasku u dvadeseti vek. Taj deo grada izgrađen je u skladu sa najboljom evropskom arhitekturom uz  šarmantni dodatak karakteristične lokalne ornamentike. Izgrađeni su parkovi i bulevari po pariskom modelu, a poslovne zgrade i rezidencije privatnih investitora su luksuz digle na još viši nivo. Iako je za izgradnju, naravno, bilo potrebno mnogo novca,  za neke od njih to je bilo jedva nešto više od džeparca.

Izvor njihovog bogatstva bila je nafta. Nigde u svetu nafta nije bila tako lako dostupna kao u Azerbejdžanu, i ona se na tom području oduvek koristila u skromnim količinama, što je svojevremeno zapazio i Marko Polo. Ali,  sredinom devetnaestog veka sve se izmenilo, jer nafta je postala novo omiljeno gorivo industrijske revolucije i najtraženija svetska roba.  U toku samo nekoliko godina  provincijalna kasaba našla se u centru naftne groznice. Sve se dodatno ubrzalo 1872., kada je ruska carska vlada, pod čijom je upravom tada bio Azerbejdžan, donela odluku o liberalizaciji naftnih polja. Vlasnici su dobili pravo da prodaju svoju zemlju preduzetnicima i finansijerima, koji bi onda tražili naftu, vadili je, prerađivali i prodavali. Svi oni su se pomalo obogatili, neki od njih više od ostalih,  a nekolicina njih  postala je  basnoslovno bogata.  

Okolina Bakua, oko 1900

Danas je teško zamisliti kako se grad brzo menjao. Do kraja devetnaestog veka u okolini grada  je bilo na stotine malih rafinerija, a oko 1900. Baku je sam proizvodio oko 50% svetske nafte. U njega su se slili dojučerašnji seljaci iz okolnih područja u potrazi za poslom, ali i svetski finansijeri, inženjeri i preduzetnici. Uskoro je grad postao  kosmopolitska mešavina muslimana i hrišćana, Istočnjaka i Zapadnjaka, Jermena, Rusa, Azerbejdžanaca, Jevreja i Evropljana u kojoj nijedna nacija nije imala većinu. Preduzetnici, često stranci iz dalekih evropskih zemalja, postali su heroji tog doba. Prezimena nekih od njih svetski su poznata. Braća Nobel, Ludvig i Robert, osnivači kompanije “Branobel”, napravili su prve moderne rafinerije i pustili u upotrebu prvi moderni tanker,  “Zoroaster”. Alphonse de Rothschild je uveo međunarodno finansiranje, železnički transport i otvorio svetsko tržište. Naravno da je cena razvoja bila užasno zagađenje, ali… koga briga za to. Gasovi staklene bašte, klimatske promene, karbonski otisak…, o tome se tada ništa nije znalo. Nekoliko kilometara istočno od bogatih gradskih četvrti nalazio se takozvani “Crni grad”, koji je, zbog stepena zagađenja, ličio na predeo sa druge planete. Ali, to je bio problem samo za radnike, jer je bogata elita  stanovala u centru grada u uslovima na kojima bi im pozavideli i stanovnici najlepših evropskih gradova. 

Naftni baroni i arhitekte iz Poljske

Neki od naftnih bogataša u zlatno doba Bakua su zaista imali plemićke titule. Među njima je bio lokalni aristokrata Isa bey Hajinsky, kao i baron Peter von Bildering koji je finansirao projekat braće Nobel u ključnim početnim momentima. Takođe, Alphonse de Rothschild je već nosio titulu barona kada se upustio u posao sa naftom u Bakuu. Većina ostalih, međutim,  bili su jermenski i azerbejdžanski preduzetnici skromnog porekla, ali čim su zgrnuli veliki novac, narod je i njih prozvao “naftnim baronima”. Ti, po poreklu skromni, a sada basnoslovno bogati  “naftni baroni” iskoristili bi prvu priliku da odu na putovanje u Evropu odakle su se vraćali puni utisaka. Njihova želja da brzo prevaziđu vekovnu zaostalost bila je ogromna i davala je rezultate.  Hiljadu godina napretka u samo jednoj generaciji, … od nepismene majke u hidžabu do nemačke guvernante i  lekcija klavira za ćerku. 

Naravno, oni su poželeli su da i njihov grad liči na ono što su videli u Evropi, a da njihove rezidencije budu i lepše,  ako je to moguće. To nije moglo da se ostvari bez školovanih evropskih arhitekata i inženjera koji su tu videli svoju šansu . Najuspešniji među njima bili su Poljaci i oni su dali izgled gradu.  Prvi poljski arhitekta koji je napravio karijeru u Bakuu bio je Józef Gosławski (1865-1904). 

Kada je on, kao mlad arhitekta, stigao u Baku, aktuelna je bila izgradnja katedrale „Aleksandar Nevski“ za koju je lokalno hrišćansko, muslimansko i jevrejsko stanovništvo podjednako entuzijastički  prikupljalo priloge. Glavni arhitekta,  Robert Marfeld, dao mu zadatak da razrađuje detalje. Crkva je završena 1898 i opstala do 1937, kada su je sovjetske vlasti srušile. Ubrzo pošto je katedrala završena, Gosławski je postao glavni gradski arhitekta baš u momentu kada je grad bio na svom istorijskom vrhuncu. Položaj na kome se našao omogućio mu je da bude  angažovan na projektovanju najvažnijih privatnih i javnih objekata, pa je tako radio i projekat Gradske kuće (1900-1904). 

Baku 2026, Gradska kuća, arh. Józef Gosławski 

Od privatnih investitora najznačajniji klijent mu je bio Zeynal Taghiyev, nekadašnji zidar koji je postao naftni baron i koji u današnjem Bakuu uživa kultni status.  Po narudžbi Taghiyeva,  Gosławski je projektovao njegovu rezidenciju u kojoj je danas Državni istorijski muzej, kao i Žensku školu za muslimanke „Carica Aleksandra“,  koja je danas aneks Akademije nauka. Józef Gosławski je rano umro, ali njegov ugled, pa i direktan uticaj, omogućio je drugim poljskim arhitektama da nastave njegovim putem. 

Baku 2026, Tipična Art Nouveau ulazna vrata  sa početka 20. veka

Na mestu glavnog gradskog arhitekte Józefa Gosławskog je zamenio njegov zemljak Kazimir Skurevič (Kazimierz Skórewicz). On je najzaslužniji za izgradnju gradske promenade uz Kaspijsko more, koja i dan-danas daje gradu dodatnu eleganciju. Projektovao je i mnogobrojne luksuzne zgrade, među kojima i sedišta firmi i za Rotschilda i za braću Nobel. Pošto se zamerio ruskim vlastima za vreme revolucionarne 1905, Skurevič je, posle kraćeg boravka u zatvoru, proteran  iz Bakua i vratio se u Poljsku gde je imao uspešnu karijeru, a na mesto glavnog gradskog arhitekte ponovo je izabran Poljak, Józef Płoszko. 

Baku 2026, levo Ismailiyya, arh. Józef Płoszko, izgrađeno 1908-13; desno deo Škole za muslimanske devojke „Carica Aleksandra“, arh. Józef Gosławski, izgrađeno 1901

Józef Płoszko je bio naročito uspešan u korišćenju islamskih ukrasnih motiva na inače besprekorno projektovanim zgradama zapadne funkcionalnosti. Najpoznatije njegovo delo je zgrada Ismailiyya (danas Akademija nauka) , građena u periodu 1908-1913 za poznatog naftnog barona Musu Naghiyeva.  Još jedan arhitekta poljskog porekla, Eugeniusz Skibinski, ostvario je značajan opus u Bakuu. Kako se on nije rodio u Poljskoj, nego u Azerbejdžanu, od početka karijere se prirodno saživeo sa orijentalnom arhitekturom. Ipak, kasnije je svoj stil prilagodio ukusu svog najvažnijeg klijenta, bogatog filantropa Agabale Guliyeva, ljubitelja evropske arhitekture. 

Baku 2026, tipične fasade u centralnoj zoni grada. Sve zgrade imaju fasade u boji lokalnog krečnjaka

Iako su poljski arhitekti dali Bakuu njegov prepoznatljivi izgled, bilo je u tom kosmopolitskom gradu dovoljno posla i za njihove kolege iz drugih delova sveta. Urbanistički plan iz 1898. u najvećoj meri  delo je  inženjera Nikolausa von den Nonne-a, poreklom iz nemačke plemićke porodice, a neke od najznačajnijih javnih objekata projektovali su jermenske arhitekte Gavril Ter-Mikelov (Mikelyan) i Nikolai Bayev (Nikoghayos Bayev). 

Baku 2026, Mailov teatar-detalj, arh. Nikolai Bayev , građeno 1911

Filantropija naftnih barona

Danas se filantropija bogatih biznismena povezuje prvenstveno  sa dobrotvornim aktivnostima američkih bogataša i njihovim fondacijama kojima finansiraju vakcinacije, obrazovanje, humanitarnu pomoć, jačanje demokratije, očuvanje okoline i druge slične aktivnosti za koje države navodno nemaju dovoljno novca. Poslednjih godina u centru pažnje su Bill Gates i Warren Buffet, ali standarde su, pre više od sto godina, postavili tada najuspešniji američki biznismeni, Andrew Carnegie i John Rockefeller. Malo ko to zna, ali  taj trend su zapravo započeli naftni baroni u  Bakuu krajem devetnaestog veka. Ogroman novac koji su zaradili bezobrazno brzo nije ih odveo u kocku i drogu, nego im je pružio šansu da pomognu svojoj sredini. Ali, ni to nije bilo bez prepreka. 

U svetu je posebno poznat primer koji je dao rođak braće Nobel, Alfred Nobel, jedan od akcionara firme „Branobel“. On je, delimično i od tog svog učešća u firmi, formirao fond za dodelu danas najcenjenije svetske nagrade, koja nosi njegovo ime i kojom se podstiče razvoj nauke, medicine i književnosti. 

Baku 2026,Bista Zeynala Taghiyeva na fasadi njegove rezidencije u Bakuu, koju je projektovao Jozef Goslawsky 

Međutim, u tom pogledu, u samom Azerbejdžanu, još više je poštovan Zeynal Taghiyev, bivši zidar koji je, pošto se obogatio od nafte, finansirao razne dobrotvorne aktivnosti.  Pokušajte zamisliti sa kakvim se otporom on suočio kada je odlučio da napravi školu za muslimanske devojke u religioznoj sredini koja je   zabranjivala obrazovanje žena, pa još u Ruskom carstvu u kome se na muslimansko stanovništvo gledalo sa velikim nepoverenjem. Taghiyeva, međutim, to nije moglo odvratiti od njegove namere. Pozvao je nekolicinu lokalnih mula i platio im putovanja do poznatih islamskih teoloških centara: Kaira, Teherana, Istanbula…, da pitaju veće autoritete da li Kuran zabranjuje školovanje žena. Oni su se vratili sa potpisanim izjavama da to nije zabranjeno, pa su lokalni religiozni krugovi dali svoju saglasnost. Trebalo je još slomiti otpor ruskih vlasti. Taghiyev je našao slabu tačku i zamolio caricu Aleksandru da podrži projekat, a on će zauzvrat školu nazvati njenim imenom. To je bilo pre nego što je carica potpala pod mračni uticaj sibirskog mistika Raspućina, pa je dala svoj pristanak. Škola je otvorena 1901.

Kada je jermenski naftni magnat Daniel Mailov (Mailyan) odlučio da gradu pokloni pozorište prihvatio je opkladu koju mu je ponudio Taghiyev. Taghiyev je smatrao da je rok izgradnje od 12 meseci nerealan, ali ako to zaista tako bude urađeno, on će platiti sve troškove. Gradnja je trajala samo 10 meseci, pa kad je komisija za tehnički pregled to potvrdila, Taghiyev je održao obećanje. Teatar, istorijski poznat kao „Mailov teatar“, danas se zove Azerbejdžanska državna akademska opera i balet. Trenutno je u rekonstrukciji, koja će sasvim sigurno trajati duže od izgradnje, ali već se vidi da će biti uspešna.

Drugi naftni magnat, Shamsi Asadullayev desetinama mladih Azerbejdžanaca finansirao je školovanje na Zapadu, a njegov prijatelj Musa Naghiyev, za koga urbane legende govore da je bio cicija, finansirao je zgradu Ismailiyya, najlepšu u gradu, kao i desetine drugih zgrada. Šta bi tek bilo da nije bio cicija?

Baku 2026, Ismailiyya, danas Akademija nauka,  arh. Józef Płoszko, izgrađeno 1908-13, 

Sve je izgledalo savršeno. Ljudi raznih narodnosti i raznih konfesija učestvovali su u zajedničkim projektima, a zarađenim novcem gradili su zajednički grad i finansirali dobrotvorne akcije. Nafta nadire iz zemlje, novac će stalno pristizati, treba ga trošiti, najbolje na nešto korisno, zar ne? 

Nisu svi tako mislili. Posle revolucionarne 1905 život će se u Bakuu značajno zakomplikovati. Krizu carstva koje se raspadalo želelo je da iskoristi nekoliko grupa vođenih različitim suprostavljenim, nasilnim ideologijama. Jednu od njih je organizovao pljačkaš banaka i profesionalni revolucionar Josif Staljin, koji je stigao u Baku 1907, odmah posle krvave pljačke banke u Tiflisu (danas Tbilisi, Gruzija). On je u Bakuu formirao bandu koja je organizovala reketiranje, otmice i pljačke da bi time finansirao stranku kojoj je pripadao. Druga značajna grupa koja je pravila haos bile su „Crne stotine“, ruski protofašistički pokret koji je pod parolama „Pravoslavlje, autokratija, nacionalizam“  i „Za veru, cara i otadžbinu“ širio antisemitsku propagandu i podsticao etničke konflikte Jermena i Azerbejdžanaca. Najveću štetu su, međutim, pravile azerbejdžanske i jermenske nacionalističke organizacije. Njihovi međusobni sukobi i spirala osvete koja je usledila vodila je ka naizmeničnim masakrima. Masakri su kulminirali u martu 1918, kada su stradali Azerbejdžanci i u septembru te godine, kada su stradali Jermeni. Istorijsko sećanje na to je ostalo do danas i do stvarnog pomirenja nikad nije došlo.  

Boljševici su zavladali gradom u aprilu 1920 posle čega je Azerbejdžan je ušao u sastav Sovjetskog Saveza, a naftna industrija nacionalizovana. Do tog momenta neki od poznatih naftnih barona su umrli, a njihovi naslednici su emigrirali, najčešće u Pariz gde su se, dok je još bilo ušteđenog novca za iznajmljivanje skupih apartmana, osećali kao kod kuće. O svemu tome je kasnije pisala, tada već kao priznata francuska književnica, Banine, unuka filantropa Shamisa Asadullayeva, koja je, zbog porodičnih veza, bila ujedno i unuka „cicije“ Muse Nagiyeva. Porodice onih naftnih barona koji do tada nisu emigrirali izbačene su iz svojih stanova i ostatak života će provesti u ponižavajućim uslovima. 

Dok  je još bilo neizvesno kakva će biti krajnja politička sudbina grada, naftna polja i rafinerije su se kupovale i prodavale po spekulativnim cenama. Braća Nobel su svoja imanja prodala američkom Standard Oil-u po znatno nižoj ceni od realne i tako bar nešto spasli, posle čega su zauvek napustili Rusiju.  

Posle nacionalizacije, naftna industrija u Bakuu je obnovljena i modernizovana, kapaciteti su čak povećani, ali zlatna vremena se više neće vratiti. Zgrade, bulevari i parkovi koje su iza sebe ostavili originalni naftni baroni-filantropi danas su ponos nacije i najbolje što grad može da pokaže. 

Darko Veselinović, februar  2026.