Kada su balkanski narodi počeli da se odvajaju od Osmanskog carstva i formiraju svoje nacionalne države, očuvanje osmanskog graditeljskog nasleđa bilo im je poslednja briga. U želji da ispadnu što modernije, novoformirane države usvajale su srednjoevropske kulturne modele, pa su javne zgrade iz osmanskog perioda bile ili rušene ili zanemarene i prepuštene propadanju. Nešto drugačiji je bio odnos prema stambenim zgradama. Novoformirana elita je još neko vreme volela da stanuje u otmenim „konacima“ orijentalnog stila, a u okviru šireg programa formiranja nacionalnih tradicija, u kome je „de-osmanizacija“ imala glavnu ulogu,  protežirana je ideja o tradicionalnoj kući, navodno tipičnoj za određeni narod. Stručna literatura je opisivala „tradicionalne makedonske kuće“, „severnogrčke kuće“ ili  „kuće bugarskog preporoda“, ali međusobne razlike su bile neuverljive, a navodna veza sa nacionalnom seoskom tradicijom prilično maglovita. Vremenom je veliki deo autohtonih građevina propao, što je nadomešteno popularnom izgradnjom tradicionalnih „etno-sela“ sa konacima, čardacima, divanhanama i hajdučkim kolibama polovične autentičnosti.

U tom pogledu, u Albaniji su okolnosti bile drugačije. Nacionalna država formirana je sa relativnim zakašnjenjem, pri čemu verske razlike nisu zloupotrebljavane. Takođe, ekonomska nerazvijenost, tipična za Balkan, duže je potrajala, i sve to je doprinelo da se stara balkanska arhitektura duže održi. To posebno važi za dva mitska, planinska grada koja su ostala praktično nedirnuta još od osmanskih vremena, a danas su pod zaštitom UNESCO-a kao svetsko kulturno nasleđe.

To su gradovi Berat i Đirokastra.

Berat

Berat je grad antičkog porekla, a u srednjem veku pa do 17.-18. veka bio je poznat po slovenskom imenu Belgrad, od čega potiče i današnji naziv. Da bi ga razlikovali od poznatijeg Beograda, Venecijanci su ga zvali Belgrado di Romania, a Turci  Belgrad i Arnavud.

Prve informacije o atraktivnom izgledu tog grada i prve ilustracije došle su od strane nekolicine engleskih avanturista. Među njima su bili arheolog, arhitekta i pisac C.R. Cockerell, te pisac, slikar i kompozitor Edward Lear,  koji je neka vrsta lokalne legende u Beratu. Nasuprot njima, lord Bajron nije uspeo da uđe u Berat, jer je u vreme njegovog epskog putovanja, gospodar Berata, Ibrahim-paša, bio u ratnom sukobu sa Ali-pašom Tepelenom, Bajronovim domaćinom.

U 18.i 19. veku stanovnici tog planinskog grada su svoje kuće gradili na strmim obroncima prema reci Osum, u gustom rasporedu, ostavljajući između kuća samo uske, krivudave, kaldrmisane prolaze sa stepenicama.

Te atraktivne, osmansko-balkanske kuće, koje su Beratu donele današnji ugled, gradili su tadašnji majstori-zidari, držeći u glavi jedan jedini projekat sa svim potrebnim detaljima, koji su onda prilagođavali stvarnim geometrijskim uslovima na terenu. Taj projekat dvoetažne kuće sa čardakom, koji su naučili od svojih očeva ili drugih majstora, menjao se, iz generacije u generaciju, tako što su unošene sitne izmene u skladu sa promenama u načinu života. Donja etaža, prizemlje, izgrađena je od kamena, ponekad ojačanog drvenim okvirom, za povećanu otpornost na zemljotrese, i ima vrlo malo otvora. Generalno, u njemu su skladišta, nekad i domaće životinje, ali često nema mesta nizašta osim za stepenište.

Porodični život se odvija na gornjoj etaži građenoj od lakše, drvene konstrukcije, čije se arhitektonsko rešenje vremenom menjalo, a vuče poreklo od tradicionalnog čardaka, što je reč sa promenjivim regionalnim značenjem, ali u Albaniji prvenstveno označava drvenu verandu na najvišoj etaži.  Ta drvena veranda – čardak, u početnom periodu je bila samo natkrivena, da bi kasnije dobila i zatvorene prostore, a još kasnije, pa i u većini beratskih kuća, sve prostorije su zatvorene karakterističnim nizom velikih prozora.

Jedna od najvećih tradicionalnih kuća u četvrti Mangalam, najatraktivnijem delu Berata, građena je upravo u vreme kada je dešavala ta transformacija čardaka, pa je odličan graditeljski primer i zasluženo je odabrana za zgradu Etnološkog muzeja.

Verski objekti u Beratu, iako raznoliki, privlače manje pažnje od stambenih, a u zemlji ozvaničenog ateizma, nisu bili adekvatno održavani. Sredstvima turske vlade danas se obnavljaju neki verski objekti, pa i nevelika džamija na centralnom trgu u Mangalamu. Čuvar će vas zaustaviti ako krenete prema zanimljivom objektu iza džamije, ali čim pokažete da ste prepoznali dervišku tekiju, i on u vama vidi zainteresovanog poznavaoca, ne samo da vas pušta unutra nego postaje i vrlo informativan, pa i duhovit vodič. Tekija je pripadala sufijskom halveti derviškom redu. To je, inače, najpoznatija tekija u Albaniji, i sama po sebi je prvorazredni kulturni spomenik, poznat po unutrašnjem uređenju i dekoraciji plafona, koji se upravo rekonstruiše. Rašireno je uverenje da je u toj tekiji tajno sahranjen Sabataj Zevi, kabalista iz sedamnaestog veka, za koga se, za života, verovalo da je mesija. Nikakvi materijalni dokazi to ne potvrđuju, iako se zna da je pred svoju smrt bio u prepisci sa beratskim dervišima halveti reda. Druga beratska tekija, na periferiji grada, arhitektonski nezanimljiva, pripadala je dervišima rifaijama, koji su dobro poznati po svojim bizarnim, ponekad zastrašujućim ritualima.

Osim ravnopravno zastupljenih pravoslavnih hrišćana i muslimana, u gradu je, u osmansko vreme, postojala i značajna jevrejska zajednica, a bilo je i kriptojevreja, čije simbole možemo videti među ukrasima na fasadama i vratima kuća. Za vreme holokausta, Albanija je bila najuspešnija evropska zemlja u zaštiti svojih Jevreja. U toj misiji su bili jedinstveni i nacionalisti i komunisti i kolaboracione vlasti, inače žestoko sukobljeni po svim ostalim pitanjima. Štaviše, kraj rata je Albanija dočekala sa višestruko većim brojem Jevreja u odnosu na njegov početak, jer su se u nju doselili ugroženi Jevreji iz okupirane Evrope, i svi oni su spaseni u slabo dostupnim planinskim mestima u unutrašnjosti zemlje, najviše upravo u Beratu.

Za ljubitelje stare balkanske arhitekture, Berat je nezaobilazna adresa, ali svakako treba otići i u Đirokastru, drugi albanski grad-muzej, gde se mogu videti nešto drugačije balkanske kuće.

Đirokastra

Kao i u Beratu, i u Đirokastri se u 18. i 19. veku formirala klasa bogatijih građana, za koje su vešti makedonski majstori-zidari iz debarskog kraja gradili kuće u tradicionalnom stilu, sve veće i sve lepše, u skladu sa bogatstvom i ugledom domaćina. Te kuće, iako su takođe nastale evolucijom kuće sa čardakom, razlikuju su se od onih u Beratu. Kuće u Beratu imaju dve etaže, a tipična kuća jedne bogate đirokastranske porodice ih ima tri, od kojih su donje dve obično od kamena, ređe od opeke, a najviša etaža, nastala transformacijom čardaka, ima drvenu konstrukciju, niz velikih prozora i ispunu od spleta pruća i gline. Nadstrešnice su velike i ponekad moraju biti podržane kosnicima.

Doksati, koji su u Beratu obavezni, u Đirokastri nisu bili popularni. U Beratu je krovni pokrivač polukružni „turski“ crep, a u Đirokastri se koristi neobrađena kamena šindra, odnosno prirodni škriljac, pa su krovovi grada sivi.

Dve donje etaže imaju veliku spratnu visinu i podsećaju na jednu drugu čuvenu albansku tradiciju, karakterističnu za gradove na severu. To su takozvane kule, visoke kamene kuće, sa malim otvorima, prilagođene oružanoj odbrani, veoma pogodne u slučajevima nerazrešene krvne osvete.  Ponekad je tako i u  Đirokastri, u kojoj je krvna osveta bila retka, ali  češće su umesto malih otvora postavljani veliki, lepo oblikovani prozori. Sve u svemu, najatraktivnije kuće u Đirokastri iako tipično orijentalno-balkanske mogu da imaju i dozu diskretnog toskanskog šmeka.

Nezavisno od svojih arhitektonskih vrednosti, i Berat i Đirokastra imaju posebno mesto u albanskoj istoriji. Zapravo, može se reći da je njihova specifična arhitektura jedna od manifestacija njihovog položaja u planinskoj, teško pristupačnoj unutrašnjosti zemlje, daleko od globalnih uticaja, gde su, bar po raširenom uverenju, očuvani mitski ideali viteške časti, zadate reči i junačke etike.

U Beratu je, 1923. godine osnovana autokefalna Albanska pravoslavna crkva, a 1944. godine u tom gradu je partizanski vođa Enver Hodža proglasio privremenu vladu i formiranje nove Albanije.

U Đirokastri su rođena dvojica najpoznatijih Albanaca dvadesetog veka – Enver Hodža i Ismail Kadare,  u sličnim, muslimanskim buržoaskim porodicama i u bliskom kontaktu sa dervišima bektašijskog reda. Kasnije je jedan od njih postao surovi diktator, a drugi proslavljeni romanopisac. Kuće u kojima su proveli detinjstvo, danas su dostupne posetiocima, a Hodžina kuća je, štaviše,  pretvorena u Etnografski muzej.

Međusobni odnos ta dva čoveka nije do kraja rastumačen. U zemlji najgrublje diktature u kome se svako odstupanje od zacrtanih partijskih ciljeva surovo kažnjavalo, Kadare je pisao alegorijske romane u kojima su teme bile upravo stranputice totalitarizma.

Nije baš jasno zašto je to bilo tolerisano. Poznato je da je režim Envera Hodže znao kako da ponizi neposlušne pisce. Mlada, talentovana Musine Kokalari je provela osamnaest godina u zatvoru, a posle je čistila ulice u nekoj provinciji sve dok nije umrla u potpunom siromaštvu. Pesnik Sejfula Malješova je odležao dvadeset godina robije, a posle toga radio kao fizički radnik u nekom skladištu i do smrti nije više progovorio ni jednu reč, jer niko smeo s njim da priča. Na njegovu  sahranu su došla samo dva agenta Sigurimija, zloglasne tajne službe. Službeni izveštaj za arhivu:  „Zaista je mrtav“  i dva nečitka potpisa.

Kadare je za to znao, ili je bar mogao znati. Za to vreme, njegovi romani bi povremeno bili zabranjivani, ali on lično nije bio ozbiljno ugrožen, pa je čak neko vreme bio i član Parlamenta. Da li je svojim metaforama uspeo da nadmudri Hodžinu cenzuru, ili je ga je lukavi diktator zloupotrebio za potrebe političke propagande? Da li je postojao neki tajni dogovor ili je Kadare, stari lisac, našao slabu tačku u karakteru surovog diktatora, koji je i sam imao literarne ambicije?

Ne možemo sve znati. Balkanski gradovi imaju svoje tajne.

Darko Veselinović, decembar 2020