Dolazak u Šangaj

Laszlo Ede Hugyecz rođen je 1893. godine u slovačkom gradu Banska Bistrica, koji je tada bio u  Kraljevini Mađarskoj. Njegov otac, hungarizovani Slovak  György Hugyecz,  bio je uspešni, bogati arhitekta koji je svojoj deci omogućio idilično detinjstvo. Putovanja na koje ih je vodio širila su im vidike, a u kući su, osim mađarskog,  koristili i slovački i nemački jezik. Laszlo je studirao arhitekturu na Univerzitetu u Budimpešti, stekao diplomu arhitekte i odmah dobio ponude za posao od tadašnjih legendi kao što su Ybl Ervin, istoričar umetnosti i Virgil Nagy, projektant i izvođač čeličnih konstrukcija. Nažalost, usledio je jedan drugi poziv na koji se morao odazvati, jer je ga uputila regrutna komisija. Izbio je Veliki rat i njegov život je krenuo neočekivanim smerom. Bio je mobilisan, pa ranjen na ruskom frontu i zarobljen od strane kozačke konjice. U zarobljeničkom logoru primećeno je njegovo stručno znanje pa je učestvovao u građevinskim projektima i učio ruski jezik, sve dok mu se nije ukazala prilika da pobegne iz zaglavljenog zarobljeničkog voza u Sibiru. Koristeći znanje ruskog i falsifikovani ćirilični pasoš, uspeo da dođe do kineske granice, a odatle u kosmopolitski grad Šangaj.

Tamo je bio fasciniran, grad je bio očaravajući.

Međuratni Šangaj

U to vreme Šangaj je imao specijalni pravni status, a njegovo jezgro su činile takozvane „koncesije“, slobodne privredne zone određene za naseljavanje stranih preduzimača. Tako je neposredno uz stari kineski grad, formirana francuska koncesija, pa severno od nje britanska, pa američka, a kad su im se pridružili Italijani, Nemci i Japanci, stvorena je kosmopolitska preduzetnička atmosfera kojoj nije bilo premca u svetu. U liberalnom okruženju, ekonomija je bujala, a uporedo s njom kocka, prostitucija i opijum o čijem se stabilnom snabdevanju savesno brinula Zelena banda, lokalna kineska mafija. Sve slobodoumne ideje ovog sveta i svi njegovi poroci, nekažnjeni i široko dostupni, pomešali su se u ovom gradu orijentalne mistike, avanture i glamura.

Taj slobodni, kosmopolitski šarm grada kulminirao je u periodu posle Velikog rata, kada su se koloniji stranaca u Šangaju  pridružili poraženi „beli“ Rusi, sa svojom visokom elitističkom kulturom, a zatim i progonjeni evropski Jevreji, sa svojim nenadmašnim preduzetničkim duhom. Posebno treba naglasiti uticaj ruskih dama iz visokog društva, koje su, i inače vrlo visok nivo usluga u šangajskim bordelima, podigle na dotle nezabeležen nivo.

 U nesvetom trojstvu gradova greha te epohe (Pariz, Berlin, Šangaj), ovaj poslednji je postao nekako najizazovniji i najuzbudljiviji, jer je bio najslobodniji i najraznovrsniji.  U grad su pohrlili preduzetnici, špijuni, kockari i muzičari iz celog sveta. Lokalno kinesko stanovništvo, koje se mešalo sa strancima, rado je učilo nove veštine, dodavši svemu još i autentični šarm orijenta. Kada je jedan američki crnac otvorio prvi džez klub, Carlton caffe, i počeo da dovodi otkačene američke muzičare, njihove kineske kolege, koje tako nešto dotad nisu čuli, u početku su s mukom imitirali crne muzičare, ali kasnije, kada su se malo oslobodili, dali su i svoj kreativni doprinos. Posebno se istakao kompozitor Li Jinhui, koji je samostalno stvorio pornografski „ žuti džez“, muzički pravac veoma popularan u tadašnjem Šangaju .  

Međuratna arhitektura u Šangaju

U atmosferi međuratnog Šangaja, gradilo se obilato i arhitekte su bile na ceni. Dok se u kineskom delu grada gradilo na tradicionalni orijentalni način sa karakterističnim konkavnim krovovima, u stranim koncesijama se cenila prvenstveno zapadna arhitektura, u kojoj se orijentalnost pojavljivala samo mestimično kao prateći eklekticistički element. Nicali su objekti koji podsećaju na najlepše evropske gradove, sve jedan do drugog  neo-romanski, neo-gotički, neo-renesansni i neo-barokni,… a kasnije je preovladao art deco.

Dok je većina običnog naroda u živela u šikumenima – specifičnim šangajskim kućama u nizu, elita, zapadnjačka i kineska,  gradila je svoje velike rezidencije sa vrtovima i klubove za otmene i nesputane noćne zabave.

Naravno, u gradu u kome je sve dozvoljeno, ni arhitektura nije bila uštogljena. Omiljeni su bili španski, italijanski, engleski, antički i islamski motivi, i to najbolje pomešani, uz nešto kineskih ukrasa. Za projektovanje su u početku angažovani isključivo arhitekti iz Evrope i Amerike, a kasnije je uz njih izrasla nova generacija kineskih arhitekata, koja se, više na primerima na licu mesta, nego u školskoj klupi, učila zapadnoj arhitekturi.

Privatna kuća švedskog brodarskog magnata Erica Mollera, koja odaje utisak evropskog srednjovekovnog dvorca, izgrađena je u stilu koji Kinezi nazivaju norveškim. Po legendi, Mollerova ćerka zaspala je posle čitanja Andersenovih bajki i u snu ugledala čarobni dvorac u kome bi želela da živi. Probudila se i brzo, dok slika ne iščezne, skicirala taj dvorac, a brižni tata je našao arhitektu koji je san pretvorio u stvarnost. Vila je kasnije bila veoma popularna među šangajskim vlastima za ne baš prijatne aktivnosti, pa je bila sedište Čang Kaj Šekove obaveštajne službe, pa sedište omladinske komunističke organizacije, pa istražni zatvor za osumnjičene za korupciju. Moller-ova ćerka je, mnogo kasnije, pomalo nevoljno, demantovala legendu o inspiraciji iz sna. Ta vila je danas hotel, što je sasvim primereno s obzirom da ima preko 100 soba, u kojima su se svojevremeno baškarili mnogobrojni kućni ljubimci g.Mollera.

Kasnije kada je uz tu vilu građena stambena zgrada, kineski arhitekta koji ju je projektovao, imao je u vidu blizinu značajnog objekta i znao je da to treba da ima neki uticaj na njegovu zgradu. Ne znajući šta da radi, odlučio je da napravi stilizovane kule koje pariraju onima na Moller-ovoj vili i uspeo samo da napravi vizuelnu zbrku. Ali, to je Šangaj. Kada se jednom pojavi takva nesigurnost, možemo je nazvati greškom, ali ako se ona pojavljuje više puta, onda kažemo da je to doprinos živopisnosti grada.

Laszlo Hudec u Šangaju

U toj atmosferi mladi arhitekta Laszlo Hugyecz lako se snašao. Prilikom transliteracije falsifikovanog ruskog ćiriličnog pasoša u latinični, čehoslovački, upisana je slovačka forma njegovog prezimena – Hudec, i on ju je zadržao do kraja života. Međutim, kako je u okolnostima  rata  i raspada Austrougarske njegova porodica sve izgubila i jedva preživljavala u Budimpešti, povratak u domovinu izgubio je svaki smisao.

Već posle nekoliko godina on je postao najuspešniji arhitekta u gradu i do današnjeg dana u njemu ima neprikosnoveni status „slavnog mađarskog arhitekte“. Osnovao je projektni biro koji je nazvao jednostavno „LE Hudec“.  Zamislite, g. Hudec je govorio devet evropskih jezika, a u izvesnoj meri i kineski , što nam upotpunjuje sliku o svakodnevnom životu u tom kosmopolitskom megalopolisu. S obzirom da je ceo radni vek proveo u Šangaju, nije jasno da li stručna javnost  u Slovačkoj i Mađarskoj uopšte zna za g. Hudeca, ali za ocenu te dileme treba imati u vidu da je Šangaj otprilike duplo veći od Mađarske i Slovačke zajedno, a o razlici u stepenu urbanizacije da i ne govorimo.

Osim bogatih zapadnjaka, u Šangaju se formirala i klasa bogatih Kineza. Gospodin Hudec, koga su oni zvali Wu Dake,  bio je njihov omiljeni arhitekta, između ostalog i zato što su za njega, kao čehoslovačkog državljana, važili kineski zakoni, jer Čehoslovačka nije imala svoju „koncesiju“ u Šangaju. Jedan od njegovih omiljenih klijenata bio je bogati  industrijalac Liu Jisheng za koga se kaže da je bio beskrajno zaljubljen u svoju ženu, i odlučio je da joj za njen 40-ti rođendan pokloni vrt uz njihovu inače uzorno lepu klasicističku vilu, delo Laszla Hudeca. Za projekat vrta je, naravno, opet angažovan Hudec, koji je bio tako dirnut njihovom ljubavlju, da ga je to podsetilo na klasičnu antičku priču o Psihi i Kupidonu. Štaviše,  g. Hudec je u Italiji naručio statuu Psihe, i kao svoj lični poklon bračnom paru Liu postavio ga na fontanu u vrtu. Zapaženo je da je Hudec osnovne motive za projekat vrta preuzeo sa slike „The Bath of Psyche“  klasicističkog engleskog slikara Frederick-a Leighton-a. Objekat je danas sedište Udruženja književnika, a statua Psihe je još uvek tamo, pošto je preživela „kulturnu revoluciju“ jer je u to vreme bila privremeno sakrivena i tako spasena od skoro sigurnog uništenja.

Dva najuočljivija objekta u međuratnom Šangaju bila su „Park Hotel Shanghai“ i klupska kuća Šangajskog konjičkog kluba, oba iz 1934. godine, postavljena praktično jedan preko puta drugog.

Park Hotel Shangai, projektovan pod uticajem zgrade American Radiator Building u Njujorku,  najpoznatije je delo Laszla Hudeca i oličenje zrelog art deco-a. Sa svoje 22 nadzemne i dve podzemne etaže, bio je to prvi azijski neboder i sledećih nekoliko decenija najviša zgrada u Aziji. S obzirom na tubulentna vremena koja su usledila, „buržoaski“ karakter hotelskog enterijera je kasnije temeljno izmenjen, ali je mu je ranih 2000-ih vraćen art deco izgled, po projektu nekolicine američkih dizajnera. 

Odmah iza Park Hotela, zapravo spojen sa njim, nalazi se veličanstveni art deco bioskop, Grand Theatre, remek delo Laszla Hudeca iz 1933, sa preko 1500 mesta, od kojih je svako imalo opremu za prevođenje da bi kineski gledaoci mogli da prate strane filmove.

Preko puta Park hotela nalazi se klupska kuća  konjičkog kluba, tako da su te dve zgrade okrenute  jedna prema drugoj svojim glavnih fasadama. Jedna od omiljenih zabava stranaca u gradu bile su konjičke trke, koje su ujedno bile i jedan od najprofitabilnijih biznisa. Neki od najbogatijih stanovnika grada bili su ne samo vlasnici ergela, nego i sami vrsni džokeji, a najljući suparnici na trkačkoj stazi bili su Hudecov kolega, škotski arhitekta Eric Cumine i brodarski magnat Eric Moller, vlasnik one „norveške“ vile sa preko 100 soba.

Kraj epohe međunarodnog Šangaja

Specifična urbana atmosfera  međuratnog Šangaja cvetala je sve do japanske invazije 1938. kada je okupiran kineski deo grada. Tri godine kasnije, samo dan posle napada na Pearl Harbor, japanska vojska okupirala je i međunarodne delove grada, odnosno internacionalno naselje i francusku koncesiju i svaka ozbiljna privredna i umetnička aktivnost u gradu je zaustavljena. Pošto su do tog vremena nacisti već ukinuli Čehoslovačku,  Laszlo Hudec je zatražio i dobio mađarsko državljanstvo, pa je čak bio i počasni mađarski konzul u Šangaju.

Konačni udarac kosmopolitskoj atmosferi grada zadali su Maovi komunisti kada su grad stavili pod svoju kontrolu. Većina stranaca je pobegla, a oni koji to nisu uradili na vreme, bili su proglašeni za klasne neprijatelje i izgledi za preživljavanje bili bi im veoma tanki. Među njima se našao i Laszlo Hudec, ali kao i kada je kao mladić bežao sa falsifikovanim pasošem iz logora u Sibiru, ponovo je pokazao svoju snalažljivost. Uspešno je podmitio čuvare i sa nekoliko kofera u rukama dokopao se prvo Švajcarske, pa onda i San Franciska, gde je predavao na Univerzitetu u Berkelay –u, ali se više nije bavio projektovanjem.  

U današnjem Šangaju, Laszlo Hudec je neka vrsta legende. Njegovo delo se veoma ceni i gotovo svi njegovi sačuvani objekti imaju službeni status „značajnog šangajskog istorijskog spomenika“.

Darko Veselinović