-Arhitektura u Tirani u vreme fašizma-

Italija je imala značajan uticaj u stvaranju nezavisne albanske države na početku dvadesetog veka, pa je bilo sasvim prirodno da u periodu posle Prvog svetskog rata, tada već u statusu velike sile, povede Albaniju na putu modernizacije. Počev od 1925 niz međunarodnih ugovora počev od novčanih zajmova, preko dogovora o korišćenju albanskog rudnog bogatstva, pa do odbrambenog vojnog saveza učvrstio je vodeći položaj Italije u albanskoj privredi i politici. Iako nije tako javno govorio, Mussolini je na Albaniju gledao kao na satelitsku državu, štaviše kao na neku prekomorsku provinciju, koja će kad-tad postati deo njegovog novog Rimskog carstva. Među prvima koji je poslat da rastumači tu zaostalu zemlju i započne njenu modernizaciju bio je arhitekta i urbanista Armando Brasini, perjanica nove fašističke arhitekture, koji se već istakao u sličnim misijama u Libiji i Abisiniji.

Kada je Brasini došao u Tiranu, prizor ga nimalo nije očarao. Tirana je tada bila zaostala balkanska kasaba u kojoj se stoka lenjo gegala blatnjavim ulicama u pratnji naoružanih ljudi, često zapletenih u začarani krug krvne osvete. Kuće su bile zapuštene i ruševne, a jedva da su nešto bolje bile četiri male džamije, nimalo nalik onim remek-delima iz Istanbula ili Jedrena. Armando Brasini, ljubitelj renesansnih, klasičnih i baroknih motiva koje je voleo da meša u svojim projektima, prezrivo je odmahnuo rukom i okrenuo se prema livadi na južnim obroncima grada: „Tu ćemo napraviti Bulevar.“

Taj Bulevar će, na kraju, biti produžen i prema severu, preko Skenderbegovog trga pa kroz jezgro starog grada, ali ono što je Brasinija posebno privlačilo, bila je izgradnja njegovog južnog krila koje je trebalo da bude začetak modernizacije države, njenog okretanja ka Zapadu i pokušaja prevazilaženja njene orijentalne zaostalosti. Tako je, na kraju, i bilo, ali ne odmah. Za realizaciju je trebalo strpljivo čekati još nekoliko godina. U projekat se umešao albanski kralj Zog I, koji je pravilno zapazio da bi to mogao biti ključni projekat u njegovoj želji da modernizuje svoju zemlju, pa su Brasinijevi planovi, kao i planovi Florestana di Fausta, njegovog naslednika na ovom projektu, osim što su zahtevali mnogo novca, dugo čekali i na kraljevsko odobrenje.

A onda je istorija umešala svoje prste. Nemački diktator Adolf Hitler je prvo anektirao Austriju, a brzo posle toga i Češku, pretvorivši je u nemački protektorat. Mussolini, u bojazni da ne zaostane previše za svojim moćnim saveznikom, kome je još uvek bio idol, i sam je morao nešto da osvoji, a Albanija je bila najlakši plen. U aprilu 1939, u roku od samo nekoliko dana, italijanska vojska je lako okupirala svog malog prekomorskog suseda, a kralj je brže-bolje emigrirao. Ispostavilo se da su Italijani došli kao okupatori, ali ne i kao neprijatelji. U novim okolnostima brzo su nađena finansijska sredstva, pa je grupa arhitekata predvođena Gherardom Bosiom poslata da realizuje plan o modernom Bulevaru u Tirani, koji će tada zvanično dobiti ime Viale del Impero. Gherardo Bosio je zadržao osnovni Brasinijev plan sa velikim glavnim trgom i bulevarom koji vodi prema jugu. Na samom južnom kraju Bulevara, g. Bosio će formirati drugi najveći gradski trg, Piazza del Littorio, koji se danas zove Trg majke Tereze. Na njemu će podići centralni objekat, Casa del Fascio, sedište fašističke stranke, koji će se videti iz svake tačke Bulevara.

Neki tvrde da su autori te zgrade, Bosio, Orzali i Poggi, oblikovanjem centralnog krila odali poštovanje albanskoj nacionalnoj tradicionalnoj zgradi, zvanoj kulle, koja se pravi tako da bude visoka, sa malo otvora i da služi za odbranu, ali rekao bih da je to je zaista samo u oku posmatrača. Danas je u toj zgradi smešten Politehnički univerzitet.

U toku sledećih nekoliko godina, g. Bosio će sa svojim saradnicima isprojektovati seriju najvažnijih javnih zgrada na Viale del Impero u Tirani, u tada popularnom stilu italijanskog racionalizma, koji je obeležio vladavinu fašističke stranke. Za taj stil vrlo je tipična zgrada, gotovo bez ikakvog ukrasa, koja se zvala Opera del Dopolavoro, što je u doba fašizma bilo opšte ime za mesto za razonodu radnih ljudi, a u kojoj je danas smeštena Akademija umetnosti.

Dok su se zgrade još izvodile, Gherardo Bosio je iznenada umro u aprilu 1941, ali njegove kolege su nastavile sa radovima i taman kada su stigli da ih završe, Mussolinijev režim je, najzad, srušen. U nove, tek završene javne zgrade uselili su se novi stanovnici, pripadnici nemačkih okupacionih snaga, a posle njihovog povlačenja, u Tiranu su ušli albanski partizani-komunisti čija je vladavina potrajala sledećih 45 godina. Za vreme njihove vlasti Albanija je bila paranoična, zatvorena i siromašna zemlja. Za odbranu od zamišljenog spoljnog neprijatelja, trebalo je izgraditi hiljade bunkera širom zemlje, pa novca za izgradnju javnih zgrada nije bilo dovoljno. Pokazalo se da to nije bilo ni potrebno, jer su zgrade koje su zamislili i izgradili italijanski fašisti u toku svoje četvorogodišnje vladavine potpuno odgovarale novim komunističkim vlastima. Uostalom, simboli moći i vlasti su slični, skoro identični, za obe ideologije.

U arhitekturi je to značilo da zgrade treba da budu simetrične i jednobojne, poželjno je bilo da imaju moćne vanjske stubove, a bilo kakvi ukrasi su smatrani nepotrebnim, osim mestimičnih reljefa ili mozaika na fasadi sa motivima bezbrižnog života srećnih radnika i seljaka. Sve u svemu, najčešće, nije bilo potrebe za bilo kakvim intervencijama
.
Dobri primeri su zgrada u kojoj je danas kancelarija albanskog premijera, a koja je i u doba fašizma imala istu funkciju ili zgrada koju danas dele Rektorat univerziteta i Nacionalni arheološki muzej, koja je originalno bila sedište organizacije fašističke omladine.

Sve te zgrade se nalaze na Bulevaru narodnih mučenika, kako se sada zove nekadašnji Viale del Impero. Taj Bulevar je dugačak tek nešto preko kilometra, ukrašen je prelepim drvoredima borova i spaja dva najveća gradska trga, Skenderbegov trg na severu i Trg Majke Tereze na jugu. Italijanske arhitekte iz vremena fašističkog režima zamislile su da on bude centar društvenog i političkog života, a u vreme komunističke vladavine to se u potpunosti ostvarilo. Bilo je to mesto za vojne parade i političke skupove na otvorenom, ali i omiljeno mesto za popodnevnu šetnju privilegovanih pripadnika „crvene buržoazije“ koji su stanovali u okolnim ulicama. Vrhovni vođa, Enver Hoxha je stanovao u susednoj ulici, gde je bila njegova modernistička vila sa velikim, lepo uređenim vrtom, a retki strani posetioci i diplomate koji su dolazili u tu zatvorenu zemlju odsedali su na Bulevaru narodnih mučenika, u luksuznom hotelu „Dajti“. Taj hotel je lep primer racionalizma, a projekat enterijera za njega radio je proslavljeni dizajner Gio Ponti, koji će posle rata odigrati ključnu ulogu u obnovi italijanske arhitekture.

Za potrebe komunističkog režima sobe u hotelu bile su opremljene prislušnim uređajima a u podrumu su se nalazile prostorije pripadnika tajne službe koji su pratili konverzaciju bitnih posetilaca. Hotel je kasnije bio žrtva divlje privatizacije i danas je vlasništvo Banke Albanije, koja ga još nije obnovila i vratila u upotrebu.

Posle pada komunističkog režima, Albanci, koji u vreme socijalizma nisu dobili ni osnovno finansijsko obrazovanje, neoprezno i nekritički su prihvatili novoosvojenu ekonomsku slobodu. Neki od njih su iskoristili divlju privatizaciju, druge je to odvelo u kriminal, a gotovo svi su postali žrtve piramidalnih Ponzi šema. Kada je došao neumitni kolaps tih piramidalnih šema, u zemlji je izbila anarhična pobuna čistog nezadovoljstva i mir je jedva uspostavljen posle višemesečnog međunarodnog napora. Bolju pouku nisu mogli dobiti.

U manje od sto godina, Albanci su doživeli i osmanski imperijalizam i strana osvajanja i fašizam i nacizam i komunizam, pa neoliberalizam i anarhističku pobunu da bi najzad došli do moderne, prozapadne liberalne demokratije, što je od početka bio zacrtani cilj. Trenutno je ekonomski oporavak u punom jeku. Za nekoliko godina centar Tirane će ličiti na Manhattan. Neke od zgrada čija će visina prelaziti 100, 200 pa i 300 metara već su odobrene, neke su u izgradnji, a neke su i završene, a projektuju ih sve sami poznati svetski arhitektonski biroi. S obzirom da mnoge od njih imaju namerno neobičan, dekonstruktivistički izgled, još ne znamo da li će to na kraju izgledati kao oličenje uspeha i napretka ili kao nekakva smušena kakofonija. Interesantno, i možda sasvim slučajno, jedna od tih zgrada, nedavno završena, Book Building, izuzetno liči na Palatu italijanske civilizacije u Rimu, koja je generalno prihvaćena kao najuspešniji primer arhitekture koja je karakterisala italijanski fašizam. To se na zanimljiv način uklopilo sa obližnjim Bulevarom narodnih mučenika.

I pored transformacije grada koja je upravo u toku, sasvim je sigurno da će Bulevar narodnih mučenika biti sačuvan manje-više u svom današnjem obliku. Stručna javnost zna da je modernizacija Albanije počela upravo od tog Bulevara, kada je pre tačno sto godina Armando Brasini jednom jednostavnom idejom započeo urbanistički preobražaj zapuštene balkanske kasabe u modernu evropsku prestonicu.

Darko Veselinović, juni 2025.