Doline reka Rajne i Mozela imaju posebno mesto u opsesiji srednjovekovnim zamkovima. Interesantno je da je taj „rajnski romantizam“, zadivljenost šarmom ruiniranih zamkova tog područja prvo zahvatio visoke društvene slojeve u Engleskoj, a tek nešto kasnije ta se opsesija proširila među običan narod u Nemačkoj, gde je postala preteča zlosrećnog nemačkog nacionalnog romantizma. 

Za lokaciju tih zamkova,  kad god je to bilo moguće, birani su slikoviti, divlji tereni, obično na teško dostupnim vrhovima brda, u gustoj šumi ili na krivinama reka. Izgradnju su finansirale najstarije i najbogatije nemačke plemićke porodice, često na lokacijama gde su njihovi preci zaista imali neki skromni zamak ili bar čvrsto građenu porodičnu kuću. Među romantičarskim rasipnicima posebno se istakao ektravagantni bavarski kralj Ludvig II, a njegovom izazovu nisu odoleli ni drugi pripadnici nemačkog visokog plemstva.  

Moramo priznati da su ti romantičarski zamkovi (burgovi) zaista prave arhitektonske majstorije. Projektanti su, iako podilazeći infantilnom ukusu naručilaca projekta i nacionalističkom zanosu narodnih masa, osmišljavali prostorno i oblikovno veoma komplikovane građevine i vešto ih uklapali u prirodnu sredinu. Između ostalog, kada bi to želeli, koristili su se svim svojim znanjem i najsavremenijim građevinskim sredstvima da postignu iluziju autentične polusrušenosti. U okolini zamka namerno su pravili čvrste i stabilne, a navodno „polusrušene“ zidine, ili namerno u toku gradnje formirali konstruktivno bezopasne pukotine u zidovima zamka, pa ih najmodernijim sredstvima obrađivali da izgledaju što starije i što opasnije, sve to kako bi izgledalo da je zamak zaista star nekoliko stoleća. 

 Arhitektonski najuspešniji od tih romantičarskih zamkova je Burg Hohenzollern, čiju je gradnju finansirala porodica moćnih pruskih, pa kasnije nemačkih i rumunskih vladara, a koji je projektovao pruski dvorski arhitekta Friedrich August Stüler, konsultujući se, u cilju  autentičnosti, sa vodećim fortifikacijskim inženjerom svog vremena. 

I pored sveg truda i znanja njihovih projektanata, i svih graditeljskih veština, neautentičnost i nespontanost nastanka tih romantičarskih zamkova, njihova je ključna mana. Posetilac takvog zamka, naravno, potpuno je svestan da se nalazi u falsifikatu nekog idealizovanog prototipa i ne može da se uživi u lažno srednjovekovni ambijent. 

 Pa, dobro, da li to znači da je predstava kakvu narod ima o srednjovekovnom zamku u potpunosti romantičarska izmišljotina? Začudo, ipak nije tako. Idealizovani prototip srednjovekovnog zamka, čiji su specifični šarm pokušali da kopiraju kasniji romantičarski falsifikati, ipak postoji i to je jedan pravi, autentični zamak iz 12. veka. Nalazi se skriven u gustoj listopadnoj šumi, na tridesetak kilometara od grada Koblenca i zove se Burg Eltz. 

Burg Eltz – original falsifikata 

Doline reka Rajne i Mozela imaju posebno mesto u opsesiji srednjovekovnim zamkovima. Interesantno je da je taj „rajnski romantizam“, zadivljenost šarmom ruiniranih zamkova tog područja prvo zahvatio visoke društvene slojeve u Engleskoj, a tek nešto kasnije ta se opsesija proširila među običan narod u Nemačkoj, gde je postala preteča zlosrećnog nemačkog nacionalnog romantizma. 

Burg Eltz je smešten u rajskoj šumi nedirnute prirodne lepote, u široj okolini reke Mozel. Zamak je sagrađen na steni visokoj oko 70 metra, oko koje rečica Eltzbach pravi polukrug od 180 stepeni, tako da je sa tri strane okružen vodom. Jedini prilaz zamku je preko kamenog mosta prema kapiji koju je bilo lako braniti. Zamak, u osnovi, prati približno eliptični oblik stene na kojoj je građen. 

Burg Eltz je sagrađen u 12. veku i u svojoj dugoj istoriji nikad nije bio osvojen ili uništen, pa je neoštećen dočekao naše doba. Neizbežnu rekonstrukcija zamka, u devetnaestom veku, preduzeo je tadašnji vlasnik grof Karl zu Eltz, ali za razliku od mnogih drugih, nije želeo da mu promeni izgled u skladu sa ukusom svog vremena, nego se potrudio da brižljivo očuva njegovu autentičnost, što je odluka koju, iz naše perspektive, moramo visoko ceniti. 

Od nastanka pa do danas, kroz 33 generacije, vlasnici zamka su pripadnici familije Eltz, jedne od najstarijih familija visokog nemačkog plemstva, koje mi znamo i kao vladare Vukovara u doba habzburške vlasti. Začetnik gradnje je Rudolfus Eltz, verni sledbenik Fridriha Barbarose, koji je kao nagradu za svoje vojničke zasluge dobio feud sa lokacijom za budući zamak. Njegovi naslednici su se podelili u tri porodične grane: Eltz Kempenich, Eltz Rübenach i Eltz Rodendorf i to je bitno uticalo na unutrašnju organizaciju zamka. 

Te tri porodice su bile zajednički vlasnici zamka, ali svaka je gradila svoju stambenu zgradu, približno jednakih veličina u osnovi, a ostao je i jedan zajednički deo. Malo-pomalo, u toku nekoliko vekova gradnje, do kraja 15. veka,  zamak je dobio desetak etaža, što nadzemnih, što podzemnih. Verujem da bi se ljubiteljima organske arhitekture iz dvadesetog veka veoma dopalo prilagođavanje oblika podzemnih prostorija prirodnim stenama koje služe kao zidovi.

Spontano građene stambene zgrade različitih porodica razlikuju se po spratnim visinama, ukrasima i arhitektonskom izrazu, pa je ukupni utisak očaravajuće živopisan. Skučenost prostora u osnovi, za svaku od stambenih celina, uslovila je izgradnju kružnih stepeništa sa neobičnim, kreativnim izlazima na različitim nivoima. To je arhitektura koja se stvara na licu mesta, nju nijedan arhitekta ne može da predvidi.

Enterijer zamka 

Današnji vlasnik zamka zove se Dr. Karl Graf von und zu Eltz-Kempenich, Faust von Stromberg, biznismen je i živi u Frankfurtu, ali se stambeni deo zamka koji tradicionalno pripada njegovoj porodičnoj grani Kempenich i danas koristi za stambene potrebe njegove porodice. Delovi zamka koji su ranije pripadali porodičnim granama Rübenach i Rodendorf dostupni su posetiocima, a nedavno je tamo bila i jedna grupa turista, za koju su nam ljubazni domaćini rekli da je prva koja im dolazi iz Srbije. 

Sve u svemu, u zamku ima osamdesetak soba, od kojih polovina ima kamin. Mnoge sobe, posebno spavaće, imaju toalete, koji se ispiraju automatski, kišnicom, …kada ima kiše. Kada nema kiše, nema ispiranja, ostaje vam da je čekate, ali i to je veliki luksuz sa obzirom na evropske srednjovekovne standarde. 

Stambene prostorije zamka dorađivane su i adaptirane u toku više vekova i to se može pratiti pre svega po opremi, ukrašavanju i uređenju prostorija. Generalno, što se posetilac penje na viši sprat, nailazi na savremenije uređene prostorije. Penjanje za jednu etažu znači kretanje za otprilike jedan vek u bližu prošlost. 

Dnevna soba Rübenach -ovih je iz 14. veka. Krase je belgijska tapiserija iz 15. veka i jedna slika Luke Kranaha starijeg, iz rane Renesanse, na koju su domaćini posebno ponosni. Soba iznad nje iz 15. veka ukrašena je cvetnim muralima iz vremena gradnje. 

Kuhinja je napravljena u 15. veku, a autentično posuđe je iz perioda 15.-19. vek. Udubljenja u zidu, u kojima je uvek bilo znatno hladnije nego u unutrašnjosti kuhinje, analogna su današnjim frižiderima i tu se čuvala hrana. 

U enterijeru Viteške sobe, iz 16. veka,  u kojoj su izloženi srednjovekovni viteški oklopi, oseća se bogatstvo i moć plemićke porodice, sa jasnim ciljem da što više imponuje gostima. To je potpuno primereno nameni sobe, jer je ona služila za pregovore sa suparnicima. Soba je ukrašena, opet sasvim primereno, maskama dvorskih luda, jedinih osoba koje su gospodaru smele, “kroz šalu”, da govore neprijatne istine i “ružama tišine” koje opominju da ništa što je u njoj dogovoreno ne sme napustiti sobu.  

Dakle, u toj sobi zavera i intriga, sve možemo reći jedni drugima, ali ono što je izrečeno sub rosa mora ostati inter nos.

U sobi posvećenoj izbornim kneževima iz porodice Eltz, nalazi se barokni i rokoko nameštaj iz 17. i 18. veka.

Lovačka soba uzdizala je ponos muškaraca u zamku. U njoj se nalaze skupoceni primerci starih pušaka i lovački trofeji iz egzotičnih krajeva: rogovi losova i jelena, medveđe krzno i preparirane glave ubijenih životinje; ali i fini primerci nameštaja od rezbarenog drvenog masiva. 

Na poslednjoj etaži, u jednoj od slikovitih bondručnih kula, nalazi se grofičina soba za čitanje i pisanje, sa nameštajem iz 19. veka.

„Zamak iz bajke“ 

 Ima nešto krajnje neobično u sudbini Burga Eltz. Dok su se drugi zamkovi, sa manje ili više uspeha, prilagođavali predstavi koju narod ima o zamkovima iz bajki, sa ovim se desilo izgleda obrnuto. Gradnja ovog zamka  prethodila je toj popularnoj predstavi, štaviše, prethodila je i samom pojmu bajke. A kada su bajke postale popularne, izgled ovog zamka je ključno uticao na ilustratore dečjih knjiga i na potonje formiranje predstave o srednjovekovnom, viteškom zamku. 

 Danas se smatra da je nenamerni začetnik tog trenda, bio engleski slikar J.M.W. Turner, kome  je Burg Eltz bio drag motiv. Tako se desilo da je jedan ekstravagantni engleski slikar postao preteča i francuskog impresionizma i nemačkog nacionalnog romantizma, dva pokreta o kojima on sam neće nikad dobiti pravu predstavu, jer će se oni rascvetati tek posle njegove smrti. Prvi od tih pokreta značajan je ponos evropske civilizacije, ali onaj drugi će celu tu civilizaciju dovesti do same ivice propasti.