Arhitektura u vreme stvaranja Imperije

Carska prestonica

Turski sultan Murat I je 1369. godine, a možda i nešto ranije, osvojio Hadrijanopolis, drevni, strateški postavljen grad na evropskom tlu i odmah u njega premestio svoju prestonicu. Time je najavio ambiciozni plan daljih osvajanja u Evropi, što će pokrenuti tok sudbonosnih događaja i promeniti istoriju. Danas se taj grad se zove Edirne, na srpskom je poznat i kao Jedrene, a nekadašnje ime, Drinopolje, potpuno je ispalo iz upotrebe.

Sledećih devet decenija, odlučujućih za carstvo u nastajanju, Jedrene je bilo njegova prestonica. Bilo je to doba pobeda i poraza, dvorskih tajni i intriga, dvoličnih saveza i podmuklih izdaja. A kada je Carigrad najzad osvojen i proglašen za novu prestonicu, Osmansko carstvo je već bilo zastrašujuća vojna sila, a osvajanje Evrope nije više bila samo pusta maštarija nego sasvim opipljiva pretnja zapadnoj civilizaciji.

Jedrenski sultani, iako još uvek relativno skromni, bogato su se odužili gradu u kome je nastajalo njihovo Carstvo gradnjom značajnih objekata. Čak i posle preseljenja dvora u Istanbul oni su još neko vreme jedan deo godine provodili u Jedrenu, pa je gradnja impozantnih objekata u gradu nastavljena dok god je bilo novca za razbacivanje. Nigde u svetu ne postoji takva koncentracija velikih, kulturno  i arhitektonski značajnih građevina kao što je to u centru Jedrena. U centralnoj gradskoj zoni moguće je videti neke od najimpozantnijih primera građevina koje se karakterisale Carstvo na njegovom vrhuncu. Šetnja među svim tim bezistanima, hamamima, hanovima i mostovima odiše čarima prošlih vremena, ali tri velike carske džamije, na međusobnoj udaljenosti od 200-300 metara, predstavljaju atrakciju posebne vrste. Kako je svaka od njih je građena u skladu sa najboljim znanjem svog vremena, njihovim poređenjem se mogu sagledati ključne faze razvoja klasičnog osmanskog stila sve do savršenstva dostignutog krajem 16. veka.

Stara džamija

Najstarija među njima zove se jednostavno Eski (stara) džamija. Njena izgradnja počela je u najteže vreme turske istorije, 1403, a završena je tek 1422. posle mnogo odlaganja zbog haotičnog građanskog rata u kome su se sinovi sultana Bajazita borili za prevlast. Gradnju je započeo jedan od njih – Sulejman Čelebi, a završio konačni pobednik, sultan Mehmed I.

Jedrene 2024, Eski (stara) džamija

Najveći statički izazov kod izgradnje objekata sa kupolama su horizontalne sile koje se javljaju u osloncima kupola. Treba imati u vidu da u to vreme graditeljima još nije bilo potpuno jasno o čemu se tu radi, pa čak ni pojam sile još nije bio definisan. Zbog toga su  bili osuđeni na pokušaje i greške uz oprezno povećavanje prečnika kupola i proveravanje raznih metoda primanja tih sila. Najočiglednija od tih metoda bila je masivnost obodnih zidova i oslonaca, koji su pukom svojom težinom uspevali da ukrote horizontalne sile. Ali, ukazala se i jedna bolja opcija. Više kupola postavljenih jedna pored druge su međusobno potirale horizontalne sile. Upravo tako je rađena Eski džamija. U želji da što više vernika smesti pod krov projektant je jednu do druge, u tri reda po tri kupole, poređao devet kupola. Sve horizontalne sile su se poništile osim onih sila koje deluju na spoljne zidove. Naravno, na tim mestima projektant se odlučio za masivne oslonce, a četiri unutrašnja stuba je, za svaki slučaj, predimenzionisao, iako su oni opterećeni samo na pritisak. Bilo kako bilo, to je celoj građevini dalo dodatnu grandioznost, što je posebno naglašeno ogromnim kaligrafskim motivima na stubovima i zidovima. Takav način gradnje se u Turskoj ponekad naziva Bursa-stil, jer se zasniva na iskustvima sa gradnje velike Ulu džamije u Bursi. Primetimo da je otprilike jednak unutrašnji prostor u Bursi pokriven sa dvadeset kupola, a u Jedrenu samo sa devet, što ukazuje na već stečenu samouverenost u pogledu savlađivanja većih raspona. Iznad ulaznih vrata je inskripcija na kojoj je upisano ime projektanta ove džamije, Hadži Aladina Konjalija.   

Jedrene 2024, Eski (stara) džamija, enterijer

Uč Šerefeli džamija (Trobalkonska džamija)

Blizu Eski džamije nalazi se sledeća velika carska džamija, završena 1447, zadužbina sultana Murata II, poznata pod imenom Uč Šerefeli.  Diskutujući o primanju horizontalnih sila od kupola, mogli smo primetiti da je centralna kupola mogla biti većeg  prečnika od ostalih, jer bi veliki deo njenih horizontalnih sile ionako primile manje kupole oko nje. To je osnovna ideja koja će voditi ka daljem razvoju projektovanja klasičnih osmanskih džamija i na tom tragu je projektovana Uč Šerefeli džamija. Smatra se da ta džamija predstavlja prekretnicu u turskoj arhitekturi po mnogim svojim karakteristikama. Njena centralna kupola ima raspon od 24 metra, najveći do tada ostvaren u Osmanskom carstvu. U okviru džamije nalazi se zatvorena avlija sa šedrvanom, odnosno dvorište sa fontanom u centru, a na njenim uglovima izgrađena su četiri minareta, što će od tada postati standard za direktne sultanove zadužbine. Jedan od njih, inače najviši minaret do tada napravljen u Carstvu, ima tri galerije, pa otuda i ime džamije, trobalkonska, odnosno, na turskom, Uč Šerefeli. Te galerije, koje minaretima daju vrlo elegantan izgled, takođe će postati standard za velike carske džamije.  Ime projektanta ove inovativne džamije nažalost nije zabeleženo.

Jedrene 2024, Prostor pod velikom kupolom Uč Šerefeli džamije

Osmansko carstvo je, kao što svi znaju, bilo apsolutna monarhija. Sultan je imao sva prava i nikakva ograničenja, a glavna politička bitka se vodila oko toga ko će imati najveći uticaj na njega i njegove odluke. Uč Šerefeli džamija bila je poprište jednog ideološkog obračuna takve vrste. Kada je sultan Mehmed II (kasnije nazvan Osvajač) prvi put došao na vlast sa samo dvanaest godina, jedna grupa Hurufi derviša postala je vrlo bliska sa njim, pa je izgledalo je da će iskoristiti  njegovu mladost i znatiželju da ga oblikuju svojim idejama. Njihovo učenje, inače inspirisano  kabalom i pitagorejcima, zasnivalo se na mističnom tumačenju brojeva i reči svetih knjiga. Uticajni političar Mahmud Anđelović je u tome video izvesnu opasnost pa je izdejstvovao da oni budu osuđeni i živi spaljeni u dvorištu Uč Šerefeli džamije. Nešto od svog učenja Hurufi derviši su ipak uspeli da prenenesu Bektaši dervišima čiji je kasniji uticaj na Balkanu bio vrlo značajan, a u nekim delovima Albanije i Kosova traje do danas. Mnogo kasnije, Mahmud Anđelović je i samo postao žrtva jedne dvorske spletke, pa je ubijen baš po naređenju sultana Mehmeda Osvajača, svog velikog prijatelja.

Jedrene 2024, Dvorište Uč Šerefeli džamije

Džamija Selimija

Od svih velikih jedrenskih džamija, najveći ugled ipak uživa džamija Selimija, građena u periodu 1569-79. Njenu gradnju naručio je sultan Selim II, nazvan Pijanica, koji je, međutim, pod dejstvom alkohola, umro pre nego što je ona završena.

Projektant džamije, najveći osmanski, i jedan od najvećih svetskih arhitekata, Sinan Mimar, na nju je bio posebno ponosan, smatrajući je za svoje remek-delo. U dotadašnjoj karijeri Sinan je usavršio ideje primanja horizontalnih sila od kupola, tako što je uvideo da za to nije potrebna cela kupola, nego je dovoljna njena polovina, i razvio tehniku kaskadiranja kupola. To se lepo može videti već na primeru ranije izgrađene džamije Sulejmanije u Istanbulu, koju je, takođe projektovao Sinan. U odnosu na taj, po svemu uspešan projekat, Sinan je projekat džamije u Jedrenu još dodatno oplemenio i tako je klasični osmanski stil doveden do vrhunca. Pretpostavljam da je jedan od razloga za njegov ponos bio to što su četiri minareta postavljena na uglove centralne zgrade, a ne na uglove dvorišta kao kod Sulejmanije, Time je najzad ostvario centralnu simetriju i eleganciju koju ona donosi, ali i prekinuo tradiciju pokrenutu rasporedom minareta na Uč Šerefeli džamiji.

Inače, kada je, tri decenije kasnije, Sinanov učenik, albanski arhitekta Sedefkar Mehmed Aga radio projekat za spektakularnu Sultan Ahmedovu („plavu“) džamiju u Istanbulu, pokušao je da pomiri te dve ideje, pa je postavio šest minareta. To je jako lepo izgledalo, i još uvek tako izgleda, ali je izazvalo veliku ideološku kontroverzu, pa se to više u Osmanskom carstvu nije ponovilo.

Jedrene 2024, džamija Selimija u rekonstrukciji

Sinan je bio uveren da je raspon kupole na Selimiji veći od raspona kupole na Aja Sofiji. Mora da je dobio nepotpun podatak, jer su kasnija merenja to opovrgnula. Pokazalo se da kupola Aja Sofije nije građena nad savršenim krugom, nego nad blagom elipsom, pa prosečni raspon ipak za nekoliko centrimetara premašuje raspon Selimije.

Četiri identična minareta, svaki sa po tri galerije, po ugledu na Uč Šerefeli, bili su u vreme izgradnje najviši minareti na svetu, a u Turskoj su bili najviši sve do pre četvrt veka. Zapravo, ako išta možemo zameriti izgledu ove džamije, to je nesrazmerna visina njenih minareta.

Trenutno je samo mali deo džamije Selimije otvoren za posetioce, jer je ona u rekonstrukciji, čiji završetak se očekuje 2025.

Veliki veziri i njihove zadužbine

Doprinos balkanskih Slovena u vreme stvaranja Osmanskog carstva i njegovog punog razvoja bio je ogroman, često odlučujući. U početku su se istakle vojskovođe Stefan Lazarević i Marko Kraljević, ali još efikasniji je bio suptilni uticaj savetnika, dvorskih lobista i političara iz naših krajeva, u vreme kada je Carstvo bilo na svom vrhuncu.

Za sultana Mehmeda Osvajača zna se da je tečno govorio srpski, štaviše to mu je bio maternji jezik u osnovnom značenju reči, jer mu je majka bila Srpkinja. Interesantno, ali i majka njegovog najvećeg suparnika, poslednjeg vizantijskog cara, Konstantina XI, takođe je bila Srpkinja. Kada je Mehmedova majka umrla brigu o njemu vodila je sultanija Mara Branković, a kad je on seo na presto ona mu je bila prvi savetnik. Kao hrišćanka na najvišem položaju ona je, između ostalog, određivala ko će biti vaseljenski patrijarh, a u balkanskim zemljama neumorno je zastupala osmanske interese. Verovatno se između ostalog i njoj može zahvaliti za privilegovani položaj pravoslavnih hrišćana u Osmanskom carstvu.

U vreme vladavine Sulejmana Veličanstvenog, na položaj velikog vezira, najviše mesto u državnoj upravi, postavljani su ljudi iz naših krajeva. Prvo je to bio Rustem Opuković, hrvatski političar koji se na mestu velikog vezira nalazio veoma dugo, sve do smrti. Ne samo da je konsolidovao državne finansije, nego se i sam veoma obogatio. Nasledio ga je bosanski političar Semiz Ali-paša, koji je umro posle četiri godine uspešne vladavine. Na njegovo mesto je došao srpski državnik Mehmed Sokolović. Posle Sulejmanove smrti, on je veštim manevrisanjem dva puta uspeo da na presto dovede svoje favorite, po svemu nesposobne sultane, koji se nisu mešali u svoj posao, pa je faktički samostalno vladao jednim od najvećih carstava na svetu. Zapravo, njegov glavni rival u borbi za vlast bio je njegov rođak, Lala Kara Mustafa paša, surovi osvajač Kipra. Mehmed Sokolović je svoj položaj znao dobro da iskoristi, pa i da ga zloupotrebi i veoma se obogatio.

Jedrene 2024

Veliki veziri, kao i drugi bogati osmanski službenici na visokim položajima, imali su, međutim,  obavezu da svojim novcem finansiraju objekte za opšte dobro. Tako su i Rustem-paša Opuković i  Semiz Ali-paša Pračić i Mehmed-paša Sokolović finansirali značajne zadužbine u Jedrenu, a za izradu projekata uvek bi bio angažovan glavni dvorski arhitekta, Sinan Mimar.

Rustem-pašin karavansaraj  sa dva atrijuma, u blizini Stare džamije,  izgrađen 1561. godine, najatraktivniji je među tim objektima. Karavansaraj je restauriran za hotelsku namenu 1972, pa je čak dobio međunarodnu, veoma cenjenu Aga kanovu nagradu za arhitekturu, ali u početku nije uspešno radio kao hotel. Istorijski hanovi se u Turskoj ponekad adaptiraju u hotele i njihova prošlost privlači turiste, ali nije lako u njima obezbediti današnje hotelske standarde, pa to ne odgovara svim gostima. Rustem-pašin karavansaraj je kasnije ponovo renoviran i reklo bi se da sada uspešno posluje. Veći od dva atrijuma iznajmljuje se Starbucks-u. Verujem da bi se Rustem-paši to veoma dopalo jer je, kao političar, bio orijentisan prvenstveno na ekonomiju,.

Odmah preko puta Uč Šerefeli džamije nalazi se hamam Mehmed-paše Sokolovića. Hamam ima dva dela, odvojeno muško i žensko odeljenje, a jedan njegov deo sa pomoćnim prostorijama je svojevremeno srušen zbog proširenja ulice. Hamam je donedavno radio, ali trenutno je, zbog rekonstrukcije, van funkcije. S njim je spojen skromni han, preuređen u hotel, takođe zadužbina Mehmeda Sokolovića i delo Sinana Mimara. Doručak se služi u dvorištu hamama.

U centru grada nalaze se dva bezistana, odnosno pokrivena bazara, u kojima se i danas obavlja trgovina slično kao u prošlim vekovima. Jedan od njih, Ali-pašina čaršija iz 1565., zadužbina je Semiz Ali-paše, velikog vezira poreklom iz Bosne. Sastoji se od pokrivenog prolaza dugačkog oko 270 metara, sa nizovima lokala na obe strane, što je koncept bazara koji se u Turskoj zove „arasta“. Bazar ima nekoliko ulaza, a ispred jednog od njih je sedeća figura projektanta objekta u prirodnoj veličini, … i opet je to Sinan.

Jedrenski mostovi

Grad Jedrene se nalazi na geografski zanimljivom mestu na kome reka Tundža pravi polukružni luk, pa neko vreme teče paralelno sa rekom Maricom i onda se u nju uliva pod oštrim uglom. Zbog toga je,u gradu,  počev od petnaestog veka, izgrađena čitava serija klasičnih osmanskih kamenih mostova preko Tundže i Marice, koji uživaju veliki ugled kod poznavalaca. Kako je u to vreme veština pravljenja kamenih mostova već bila potpuno standardizovana, svi oni su međusobno slični, pa ni Sinan Mimar, projektant jednog od manjih mostova preko Tundže nije imao šta novo da doda.

Jedrene 2024, Gazi Mihalov most,15. vek

Svaki od tih mostova je remek-delo, ali za pravi ugođaj treba otići pedesetak kilometara južnije, putem prema Galipolju, u grad koji se bukvalno zove Dugi most, odnosno na turskom, Uzunkopru.

Tamo se nalazi najduži kameni most na svetu, koji je  izgrađen još u petnaestom veku po projektu tadašnjeg dvorskog arhitekte Muslihidina. Most, izvanredan primer klasičnog osmanskog stila, sagrađen je preko močvarne doline reke Ergene sa namerom da ubrza transport vojske između Evrope i Male Azije, od čega je zavisio opstanak Carstva. Od sličnog mosta u Višegradu, ovaj most je skoro osam puta  duži i bar sto godina stariji. Posle više od pet vekova eksploatacije, trenutno se rekonstruiše.

Strani turisti još uvek retko dolaze u Jedrene, ali to će se promeniti kada uskoro bude završena brza pruga koja treba da ga spoji sa Istanbulom, te rekonstrukcija džamije Selimije i dugog mosta u Uzunkopru. Možda će čak grad postati nova meta masovnog turizma i u njemu bi to začelo promene koje, u principu, znače napredak. To bi, međutim, značilo i postepeni nestanak atmosfere starog Balkana sa stilski savršenim, ali oronulim drvenim kućama, đubrištima odmah iza kulturno-istorijskih spomenika najvećeg  značaja i drugim čudesnim kontrastima koje neću ni pokušati da opišem. 

Darko Veselinović, maj 2024.