Case Study House Program 

U januaru 1945. kada je skori kraj rata bio očigledan, kalifornijski časopis Art & Architecture, posvećen modernoj umetnosti, dizajnu i arhitekturi, pokreće svoj najambiciozniji projekat, nazvan Case Study House Program. S obzirom da će se uskoro milioni američkih vojnika vratiti u zemlju i početi da osnivaju porodice i da prave kuće, uredništvo časopisa je angažovalo osam vodećih arhitekata da daju svoje predloge za jeftinu, funkcionalnu, modernu kuću, čiji se elementi mogu industrijski proizvoditi i koja bi se lako mogla multiplikovati. Planirano je da časopis finansira izgradnju tih kuća, da se potom u njemu publikuju njihovi detaljni prikazi, a one bi bile dostupne za posetu svim zainteresovanim posetiocima.  

Projekat je uspeo preko svih očekivanja, pa je nastavljen i trajao je sledećih 20 godina, te je umesto predviđenih osam, na kraju bilo urađeno 36 projekata, a većina kuća je zaista i izvedena. Iako to nije bila prvobitna zamisao, u stvarnosti se projekat specijalizovao za kuće prilagođene južnoj Kaliforniji, a većina angažovanih arhitekata je bila iz Los Anđelesa, u čijoj široj okolini su i izgrađene gotovo sve kuće iz tog programa. Između ostalih svoje projekte su priložili i Richard Neutra, Eero Saarinen, Charles Eemes, Raphael Soriano i druge arhitektonske zvezde svog vremena, sve sami korifeji američkog modernizma.   Prošlo je više od pola veka od kulminacije celog ovog programa, dovoljno da sagledamo razmere njegovog dugoročnog kulturnog uticaja. Zapravo, interesovanje je od samog starta bilo veliko i kada je 1948. sagrađeno prvih šest kuća, imale su više od 350.000 posetilaca. Ali, kako u to vreme mediji još nisu bili globalni, uticaj programa je u početku bio ograničen samo na čitaoce časopisa i stanovnike južne Kalifornije koji su izgrađene kuće mogli da vide neposredno. Ipak, korak po korak, postepeno, ali neumitno, ideje razvijane u ovom programu zahvatile su ceo svet, a ključni mediji u njihovom širenju bili su fotografija i film.  

Indirektno,  ostvaren je i osnovni cilj programa – masovna proizvodnja takvih kuća. Ostvario ju je preduzimač Joseph Eichler na bazi projekata Raphaela Soriana.  

Kuće iz programa  

Od 36 projektovanih kuća u okviru ovog programa čiji je prikaz objavljen u časopisu, realizovane su 24, samo dve su u međuvremenu srušene, a četiri ozbiljnije rekonstruisane, dok su preostalih osamnaest zadržale originalni karakter i danas imaju kultni status. Numeracija koju je časopis koristio, među poštovaocima ovog programa se i danas koristi, obično upareno sa alternativnim imenom koje ukazuje na prvog vlasnika kuće, na primer, Case Study House # 9 (skraćeno CSH#9)  ili Estenza House.  

Iako projektantima nisu stavljena nikakva ograničenja, projektni zadatak ih je ipak vodio ka nekim sličnim rešenjima. Tipična kuća je bila prizemna, sa ravnim krovom, konstrukcija je bila od čeličnih profila, zidovi montažni, kao i tavanica sa otkrivenim talasastim ili trapezastim nosivim limom sa donje strane. Neki zidovi su bili potpuno stakleni. Prelazak iz spoljašneg u unutrašnji prostor bio je nenaglašen, a kada je to okolna priroda dozvoljavala, efekat prirodne dramatičnosti unošen je u enterijer. Objekti su prilagođavani mikroklimatskim uslovima, a posebno je akcentirana odbrana od sunčevog zračenja u letnjem periodu, jer se želela izbeći upotreba klima uređaja.  

Za neke angažovane arhitekte, kao što je Richard Neutra, to je bila samo epizoda u karijeri, koja je i inače bila posvećena takvoj arhitekturi. Nekim drugima, taj projekat je predstavljao vrhunac karijere i u nastavku profesionalne prakse su se orijentisali na projektovanje porodičnih kuća u stilu kalifornijskog modernizma i razrađivali tom prilikom započete ideje. Posebno, jednome od njih, Pierru Koenigu, učešće u ovom programu obeležilo je čitav život.  

Pierre Koenig i kulminacija programa

Iako Case Study House Program nije bio zamišljen kao takmičenje, pa nije postojao stručni žiri za ocenu projekata, niti su čitaoci davali svoje glasove, vreme je nekako iznedrilo jasnog pobednika ovog programa. To je bio Pierre Koenig, mladi arhitekta iz Los Anđelesa. On je prvi kontakt sa Case Study House programom imao kada je, kao sasvim mlad saradnik Raphaela Soriana, crtao renderinge za njegov projekat u okviru programa. Desetak godina kasnije, stekao je dovoljno iskustva i reputacije da bude i lično pozvan od strane urednika časopisa da uradi svoj projekat. Uradio je, u kratkom vremenskom razdoblju, dva projekta, obe kuće su realizovane i danas se smatraju najuspešnijim objektima celog programa.   

Smatra se da je prva od te dve kuće, Case Study House #21, koja je sagrađena 1959., a koju danas znamo i kao Bailey House, najbolje odgovorila na osnovni projektni zadatak koji je časopis postavio pred projektante. To je kuća sa čeličnom konstrukcijom, vidljivim trapezastim limom kao plafonom i zidovima od industrijski proizvedenih  gipsanih ploča. Vrhunski kvalitet projekta je bio taj da je tako jednostavnim i jeftinim sredstvima postignuto da kuća i životni stil u njoj budu glamurozni i to tako što se objekat neobično vešto prilagodio prirodnom ukruženju i mikroklimatskim uslovima. To je značilo i da bi se za svaku novu lokaciju projekat morao korigovati, ali baza je suštinski bila postavljena. Posle uspeha ovog projekta, moglo bi se reći da bi misija časopisa Art & Architecture mogla biti okončana, jer su svi prvobitno postavljeni ciljevi bili dostignuti. 

Ali, usledila je druga Koenigova kuća, Case Study House #22, ili Stahl House, iz 1960.,  koja je predstavljala još spektakularniji uspeh. U konstruktivnom i proizvodnom smislu nadovezala se na prethodni objekat, ali izgrađena je na dramatičnom nagibu terena, na mestu gde drugi načini gradnje nisu ostvarivi. Tu dramatičnost nagiba Koenig je pretvorio u prednost i postignuta je glamuroznost kakva dotad nije bila viđena. Ključnu ulogu u promociji ovog objekta imao je Julius Shulman, proslavljeni arhitektonski fotograf, koji je u to vreme radio za časopis Art & Architecture. On je dočekao najdraži objekat u svojoj dugoj karijeri i nije ga više ispuštao.  Fotografisao ga je iz odabranih uglova, i danju i noću, i u sumrak, i na suncu i pod oblacima, i praznog i sa otmenim damama u enterijeru. Ne biste voleli da živite u kući sa vidljivim nosivim čeličnim profilima, gipsanim zidovima i trapezastim limom na plafonu? Razmislite još jednom, jer ako je ikad bila uzdrmana pozicija  F.L.Wright-ovog Fallingwater -a, na pijedestalu najomiljenijih američkih kuća, to je bilo onda kada su se Shulman-ove fotografije Koenigovog Stahl House-a pojavile u časopisu Art & Architecture.  

Svetski uspeh kalifornijskog modernizma

Case Study House Program je bio jedan od elemenata u formiranju životnog stila koji je nastajao u Kaliforniji sredinom dvadesetog veka i koji je vodio ka dotad nedostignutoj opuštenosti, slobodoumnosti i glamuru. Formiranje arhitektonskog stila koji je dominirao u Case Study House programu, počelo je, naravno ranije, pre rata, i začetnici su, u suštini, Frank Lloyd Wright, Rudolph Schindler i Richard Neutra. U svom razvijenom obliku stil je nazivan raznim imenima sa finesama u značenju, između ostalog i american modernism, mid-century modernism i organic architecture, ali najpreciznije je nazivati ga kalifornijskim modernizmom.  

Kalifornijski modernizam  karakterisala je jednostavnost, praktičnost, minimalističko eliminisanje svega nepotrebnog, osim ako je to deo nekog još neviđenog glamuroznog eksperimenta. Glamur je poticao ili iz uklapanja sa, što surovijom to boljom, okolnom prirodom ili iz futurizma koji naglašava da smo u herojskom, svemirskom dobu.  

Primetimo da nisu sve vodeće arhitekte učestvovale u Case Study Houses programu i da nije uvek jasno zbog čega. Frank Lloyd Wright je već bio u godinama i nije živeo u Kaliforniji, ali njegov sin, poznat prosto kao Lloyd Wright, i sam vrhunski arhitekta, živeo je i radio u Los Anđelesu, ali nije priložio projekat. Schindler je umro 1953. , pa je, dakle, mogao učestvovati u prvoj fazi programa. Najbolniji je ipak, izostanak Johna Lautnera, F.L.Wrightovog učenika i saradnika, ali ne i slepog sledbenika, koji je formirao sopstveni stil i projektovao najekstravagantnije objekte u Los Anđelesu. Možda se on nije mogao prilagoditi zahtevu za jeftinu gradnju?  

Vreme je učinilo svoje i objekti kalifornijskog modernizma su postali nadahnuće sledbenicima širom sveta. Koenigova Stahl House i Lautnerovi objekti,  česta su lokacija na kojima se snimaju filmske scene visokog glamura, što je celom pokretu dalo dodatni vetar u leđa. Posebna priča je doprinos pomenutog fotografa Juliusa Shulmana, čija je inventivnost cvetala zajedno sa sjajem ovog arhitektonskog pravca. Kada je Shulman nerado otišao u penziju, bilo je to iz protesta protiv postmoderne, u čijoj promociji nije želeo da učestvuje. Ipak, privremeno se,  kao već 95-godišnjak, vratio u profesionalnu praksu, samo da bi još jednom napravio seriju fotografija upravo rekonstruisane Koenigove Bailey House, zato što „to niko ne može da uradi tako dobro kao on“.