U drugoj polovini devetnaestog veka, posle rekonstrukcije Habzburškog carstva, Mađarska je ušla u najuspešniji period svoje istorije. Naročito je usprešna bila arhitektura, a ujedinjena Budimpešta je u tom periodu dobila izgled, koji joj, i pored svih kasnijih nedaća, do dan-danas obezbeđuje status jednog od najlepših gradova na svetu. Zamislite samo kakav je utisak taj grad ostavljao na svoje posetioce pre nešto više od jednog veka – najveći parlament na svetu, najveća svetska sinagoga, najstariji kontinentalni metro, železničke stanice, javne zgrade, mostovi…

Posebna atrakcija su bile, i do danas su ostale, građevine u stilu Secesije, kako se u Mađarskoj nazivao Art Nouveau, neobični, duboko revolucionarni umetnički pravac koji je zavladao Evropom na prelasku u dvadeseti vek. Izgleda da nigde, osim možda u Kataloniji, nije  taj stil prihvaćen sa toliko entuzijazma i narodne podrške kao u Mađarskoj. Mađarski arhitekti su svoje zgrade, dekorisali ne samo neobičnim, floralnim, zaobljenim formama, nego, sa mnogo patriotskog oduševljenja, i ukrasima iz narodne tradicije. Pri tome su najčešći motivi bili stilizovani sekeljski ukrasi iz mitologizovane Transilvanije, ali ponekad se posebno naglašavalo istočnjačko poreklo Mađara, pa su, istorijski neopravdano, korišćeni bliskoistočni, pa i indijski motivi. Bilo kako bilo, mađarski arhitekti na prelasku u dvadeseti vek uspešno su spojili Art Nouveau i nacionalni romantizam i veliki gradovi u Ugarskoj zasijali su sjajem koji kasnije više nikada nije dosegnut.  U tom periodu značajno su ulepšani i gradovi van teritorije današnje Mađarske, posebno oni u Transilvaniji, zatim Subotica, a naročito obližnje, mondensko izletište – Palić.

Mađari naročito cene arhitektu Lechner Ödön-a, za koga kažu da je osnivač pravca i najvažniji predstavnik, ali i radovi njegovih sledbenika bili su jednako uspešni. Između ostalih istakli su se  Lajta Béla, zatim Magyar Ede, koji je delovao u Segedinu i stvaralački tandem Komor Marcell i Jakab Dezső , autori najvažnijih objekata na Paliću i Subotici. Treba naglasiti da su neki od arhitekata koji su obeležili mađarsku Secesiju bili naši sunarodnjaci, rođeni Vojvođani. Najuspešniji među njima bili su Gyula Pártos, poslovni i kreativni partner Lechner Ödön-a i Raichle Ferenc, možda i najtalentovaniji arhitekta mađarske secesije, koji su obojica rođeni u Apatinu. Svi oni su danas ponos nacije i naširoko su slavljeni u Mađarskoj.

Arhitektura u teškim vremenima

Ishod Prvog svetskog rata i raspad Monarhije doneo je nagli kraj tom uspešnom periodu. Mađarska je, preko noći, postala mala i beznačajna država, svetski šampion u samoubistvima. U jednom periodu bila je pod patronatom nacističke Nemačke, a kasnije sovjetske Rusije, ne baš najbolje društvo za kreativno delovanje. Nije ni čudo što je arhitektura tavorila, a arhitekte su manje-više štancovali objekte kakve su im politički moćne, ali ideološki zaslepljene susedne države nametale.Imre Makovecz  je godinama bio samo jedan u plejadi tih nenametljivih arhitekata koji je tiho sticao rutinu radivši ono što se od njega traži. Ipak, početkom 80-tih, u okolnostima nešto olabavljenog komunizma, osnovao je svoj biro i počeo da projektuje potpuno drugačije objekte, kojima je, u nešto izmenjenom obliku, mađarsku secesiju iz tame nostalgije izvukao na svetlo dana. Dok su predstavnici režima zabrinuto podizali obrve, šira javnost ga je prihvatila sa otvorenim odobravanjem i u njoj se probudila tanušna nada u povratak slavnih vremena mađarske arhitekture.

Imre Makovecz – probuđena nada mađarske arhitekture

Par godina kasnije politički režim je temeljno promenjen i Mađarska je dobila novu istorijsku šansu. Daleko od toga da je nova, demokratska Mađarska bila oličenje kosmopolitskog liberalizma. Naprotiv, pokazalo se da je to konzervativna zemlja, u kojoj se veruje u boga i tradicionalne vrednosti, mitologizira istorija i glorifikuju heroji iz prošlosti. Ne zvuči baš sjajno, ali nakon svega, i to je bilo dovoljno dobro da mađarska arhitektura digne glavu posle  višedecenijske letargije. Naravno, s obzirom na svoju već odranije formiranu reputaciju, g. Makovecz je postao neka vrsta nacionalnog heroja i miljenik te nove Mađarske.

U međuvremenu je on već uveliko razvio svoj stil, kojim je ne samo reanimirao mađarsku secesiju, nego ju je i osavremenio, pojednostavio u dekoraciji  i obogatio formama organske arhitekture. Standardno, njegovi objekti imaju drvolike betonske stubove u kojima su „grane“ statički logično postavljene tako da smanjuju raspone greda i lukova, a same su opterećene gotovo samo na pritisak i na logičan način sprovode sile do „stabla“.

Krovne konstrukcije su uvek drvene, najčešće su to lukovi od lameliranog drveta, kojima Makovecz formira oblike svojih objekata u skladu sa njihovom namenom i lokacijom. Ima on i neke svoje omiljene ukrase, ponekad i čudne, koji se pojavljuju na mnogim objektima. Jedan od čestih motiva su nekakva krila, po svoj prilici anđeoska, jer, zamislite, g. Makovecz, ne samo da je bio vernik, nego je, verovao i u anđele. Ponekad, kao u rimokatoličkoj crkvi u Paksu ili u reformatskoj crkvi u Klužu, po ugledu na secesioniste, koristi polumesec i hindusko sunce, kao simbole mitskog „Istoka“, u najširem smislu reči, odakle ugarska plemena vuku svoje poreklo.

S obzirom na svoj status u postkomunističkoj Mađarskoj,  g. Makovecz  je mogao da bira najbolje poslove, i verovatno bi, da je to zatražio, bez problema dobio priliku da projektuje neke značajne državne objekte u centru Budimpešte, tamo gde bi ih videli milioni turista i uticajni strani arhitektonski kritičari. Umesto toga, g. Makovecz se odlučio da svoje objekte gradi u selima i malim gradovima mađarske provincije, odakle zaista i potiče njihova estetika. U tim malim panonskim gradovima, njegovi objekti su glavna atrakcija, a najdublji utisak ostavljaju kada, spontano, potpuno nepripremljeni, slučajno naletite na neki od njih.Zgrade koje je projektovao, a to su najčešće crkve, domovi kulture i banjski objekti ukrašavaju gradiće razbacane po mađarskoj ravnici za koje je malo ko van Mađarske uopšte čuo: Sarospatak (bukvalno Blatnjavi potok), Kakasd (recimo, „Petlovac“), Piliscaba, Siofok, Százhalombatta, ali ponekad i gradove u inostranstvu, tamo gde Mađari žive, najčešće, naravno, u Transilvaniji.

U nekim gradovima je čak dobio priliku da projektuje sve bitnije objekte i tako im svojom specifičnom estetikom da pomalo lični karakter. Takvi su, na primer, gradovi Csenger i Sarospatak, a naročito grad Makó , koji je zbog svoje banje i blizine granice sa Srbijom, ipak poznat mnogim našim sunarodnjacima.

U centralnom gradskom hotelu u Makou čak možete dobiti instrukcije za „Makovecz tour“, odnosno posetu objektima koje je on projektovao u tom gradu, među kojima su teatar, autobuska stanica i banjski objekti. Grad je, inače, poznat kao centar proizvodnje luka, pa je, u skladu sa svojim organskim principima, Makovecz to iskoristio kao osnovni motiv za oblikovanje teatra i banje „Hagymatikum“ (hagyma = crni luk)Opus Imrea Makovecza, specifičan i obiman, i pored toga što se nalazi na mestima na koje stranci retko dolaze, veoma je zapažen u stručnoj javnosti u inostranstvu i veoma se ceni kao vrhunski primer dosledne organske arhitekture. Za svoj rad Makovecz je dobio brojne nagrade i bio član najuglednijih svetskih arhitektonskih udruženja, a u samoj Mađarskoj njegov uticaj je izašao izvan okvira arhitekture, pa je on bio osnivač Mađarske akademije umetnosti i njen doživotni predsednik, a u politici je pružao značajnu podršku konzervativnim strankama. Kao ilustraciju značaja njegovog opusa za mađarsku javnost, pomenimo da je oko njegove ličnosti stvorena čak i jedna bizarna teorija zavere, po kojoj je on zapravo bio satanista, a da su njegovi objekti prepuni obrnutih krstova, Horusovih (dakle, ne anđeoskih) krila i drugih paganskih okultnih simbola. Kakva čast. Da li postoji veće priznanje nego kada vas lokalni zavidljivci proglase za satanistu?

Naravno, vraćanje mađarske arhitekture na staze stare slave nije posao za samo jednog čoveka. Imre Makovecz je uradio koliko je mogao, ali sada drugi moraju da krenu putem kojim se on probijao.  Ako se poslužimo istorijskom analogijom, pa njega prihvatimo kao Lechner Ödön-a novog doba, onda tek treba da vidimo ko će biti novi Rachle Ferenc, i da li će se uopšte pojaviti neki novi stvaralački tandem za dvadesetprvi vek, kao što su to nekada bili Jakab i Komor.