Mnoge arhitekte misle da znaju da isprojektuju futurističku kuću, kuću kosmičkog doba, rezidenciju za kosmonaute, high tech bogataše ili Džemsa Bonda. Po široko raširenom shvatanju, takva kuća  treba, u bar jednom delu, da ima  kružnu ili ovalnu osnovu, staklene zidove, velike unutrašnje prostore, vrlo malo nameštaja, a u njoj treba da dominiraju konstruktivni elementi neobičnih krivih linija. Ali, oni koji su to pokušali da sprovedu u praksu, žestoko su se obrukali. Ispostavilo se da su te takozvane „kuće budućnosti“, postale meta podsmeha kao neskladne, naivne, nepraktične i neupotrebljive, ukratko… smešne. Neke od njih su ostale nezavršene, jer su klijenti odustali od kupovine, druge su brže-bolje srušene, a onim završenima se i danas sa zluradošću podsmevaju dokoni pretraživači interneta.

Utoliko je veći uspeh Johna Lautnera, arhitekte koji se proslavio projektujući upravo takve objekte. Njegove kuće kod profesionalaca izazivaju respekt, a kod snobova zavist. One se iznajmljuju za snimanje glamuroznih filmova i skupih reklama, u njima stanuju slavne i bogate ličnosti, a ako bi, što baš nije verovatno, neka od njih menjala vlasnika, cena bi mogla biti i više desetina miliona dolara. Kako je Lautner postigao tako veliki uspeh tamo gde su se drugi nasankali? Put do toga bio je dug i težak, a trebalo je savladati i neke psihološke zamke.

Početak karijere u senci  F. L. Wright-a

John Lautner potiče iz porodice mičigenskih intelektualaca u kojoj je stekao opšte, široko, slobodoumno obrazovanje. Na univerzitetu na kome je predavao njegov otac, diplomirao je takozvane slobodne veštine, liberal arts, po programu koji na američkim univerzitetima vodi ka širokom obrazovanju i razvija veštinu racionalnog mišljenja oslobođenog svake ideologije. Kada je vodeći američki arhitekta Frank Lloyd Wright objavio da prima  pripravnike, kombinacija njegovih ličnih kvaliteta i uticajnih roditelja, doveli su mladog Johna u Wright-ov projektni biro, Taliesin. S obzirom na renome F. L. Wright-a, to je bila svakako privilegija, ali, ako spadate u one ambicioznije, tu se krije i izvesna opasnost, jer vam se može dogoditi da nikad ne izađete iz senke svog mentora i da ostanete njegov večiti imitator, što se, manje više, svim Wrightovim saradnicima zaista i dogodilo.

Izgledalo je tada da je John Lautner savršeni kandidat za takvu sudbinu. Njegovo divljenje prema F.L.Wright-u bilo je gotovo bezobrazno. Mnogo godina kasnije, poredeći Wrighta sa, Corbusier-om, Mies-om,  Gropiusom i drugim velikanima arhitekture koje je lično poznavao, za ove potonje je, neučtivo, ali iskreno, tvrdio da oni nisu ništa u poređenju sa Wrightom. Kao mladi saradnik, John je proživljavao ideje o principima organske arhitekture, o načinu na koji prostor prati funkciju i o uklapanju detalja u kompletnu celinu. Zauvek je zapamtio, kao ono najvažnije, da moraš imati veliku kompletnu ideju o objektu koji radiš, totalni koncept, inače će rezultat biti samo neuspešni nesklad.

Bolna potraga za sopstvenim stilom

Posle odlaska iz Taliesina u Los Anđeles, sledećih nekoliko godina Lautner je uglavnom radio nadzore za objekte koje je Wright projektovao klijentima u Kaliforniji. U to vreme se John Lautner već tako saživeo sa stilom svog mentora, da bi ga, po sopstvenim rečima, mogao bez problema oponašati u bilo kojoj prilici i u bilo koje koje doba dana i noći, …kada bi to želeo.

Ali u to vreme, on to više nije želeo. Ključni trenutak u njegovoj karijeri je bio kada je odlučio da se svesno otrgne od uticaja koji F. L. Wright ima na njega,…pa kud puklo, da puklo. Odlučio je da primenjuje sve osnovne principe koje je naučio, ali da njegovi objekti po svaku cenu moraju da budu originalni. Bio je to trnovit put obeležen gorčinom početnih neuspeha. Ono reputacije što je imao, uskoro je u velikoj meri bilo urušeno, pa, eto, ni sa punih četrdeset godina, još nije dobio licencu za samostalno projektovanje. Neko vreme je čak bio omiljena meta podsmešljivih kritika visokoestetizovane arhitektonske elite, pre svega zbog učešća u formiranju tzv. Googie arhitekture, ocenjene kao jeftine, komercijalizovane derivacije art deco-a, …ili tako nešto. S druge strane, kada je u projektima stambenih objekata pokazivao sveže, originalne ideje, to je prolazilo potpuno nezapaženo. Za samo jedan objekat dobio je sjajne kritike, ali ironično, to je bilo kada je uradio tačno ono od čega je pokušao da pobegne, kada je, jedan jedini put, na izričiti zahtev klijenta, uradio projekat onako kako bi ga uradio Wright. Izgledalo je tada da ceo svet pokušava da spreči Lautnera da razvije sopstveni stil.

Ali, čari globalne politike događajima su dale drugi tok. U novootvorenom frontu hladnog rata, osvajanju svemira, na opšte iznenađenje, Sovjeti su demonstrirali početnu prednost i njihovi komunistički rukovodioci su zadovoljno trljali ruke. Amerika je, šta će, morala da prihvati svemirski izazov i uradila je to sa mnogo entuzijazma. Kosmički letovi su, sledećih godina, postali opštenarodna opsesija, i to tačno u momentu kada je John Lautner najzad potpuno sazreo da svojom kreativnošću obeleži to herojsko vreme.

Chemosphere

U takvim okolnostima, 1960. godine Lautner dobija porudžbinu da uradi porodičnu kuću za mladog aerokosmonautskog inženjera u Los Anđelesu na strmini od 45 stepeni, na terenu koji je izgledao nemoguć za gradnju. Lautner je, mrtav-ladan, napravio futurističku kuću u obliku uobičajene pučke predstave o letećem tanjiru, osmougaonu, sa kombinovanom drvenom i betonskom konstrukcijom, staklenim zidovima i panoramskim pogledom na Grad Anđela.

Kuća je nazvana Chemosphere, što je reč koja ne znači ništa, ali deluje jako naučno. Uspeh je bio spektakularan i kritičari su zaćutali. Iskreno rečeno, Chemosphere  ima svojih mana: nosivi stub ispod kuće je suviše dominantan, a sličnost sa letećim tanjirom ima dozu banalnosti, ali to su bile sitnice, koje nisu pokvarile autorov trenutak trijumfa. Iznenadno interesovanje za Lautnera, naknadno je otkrilo visoku inovativnost i u ranijim njegovim radovima.

Sada su se odjednom svi utrkivali da ga hvale i on je postao heroj trenutka. Štaviše, negde je isplivao podatak da je F.L.Wright  za Lautnera tvrdio da je on drugi najbolji arhitekta na svetu. Hmm…to je bilo pre nego što je Lautner uradio svoja najbolja dela i dok je onaj prvi najbolji, očigledno, još bio živ.

Kuća je od tada više puta korišćena za snimanje TV emisija i filmova. Današnji vlasnik kuće je milioner Benedikt Taschen, poznati izdavač visokotiražnih knjiga o umetnosti i arhitekturi, pa i monografije o Lautneru, između ostalih.

Sheats-Goldstein residence

Porudžbine su počele da pljušte. Klijenti su stalno tražili nešto još novije, još modernije, futurističkije. Na svu sreću, u čarobnjakovom šeširu bilo je još ideja spremnih za realizaciju. Kuća projektovana za porodicu Sheats (1961-1963) u Los Anđelesu, bila je još veći uspeh.

Ono što je bilo dobro u Chemosphere, sada je još naglašenije, a nikakvih doza banalnosti u ovom objektu nema. Princip totalnog koncepta koji je Lautner naučio od svog mentora opet je trijumfovao: prvo moraš biti pravi profesionalac i imati u vidu pravilno rešenje funkcije, a onda s tim u umu, stvarati atraktivan vizuelni efekat.

I ova kuća je postala omiljena lokacija za snimanje glamuroznih holivudskih filmova.  Sadašnji vlasnik ove rezidencije je tajanstveni bogataš James Goldstein,  koji je povremeno pribegavao njenim adaptacijama  i svaki put angažovao Lautnera za dizajn, dok god je ovaj bio živ.

Elrod House

Kuća iz 1968. projektovana za dizajnera Arthura Elroda je novi veliki stručni uspeh. Nalazi se na brdu koje se izdiže iznad Palm Springsa, pustinjskog grada u Kaliforniji. Ponovo, naravno, velike staklene površine omogućuju spektakularni pogled, kao i u prethodno pomenutim kućama.

Možda se može reći da principi organske arhitekture dostižu svoj vrhunac u ovom objektu. Prirodna stena se koristi kao zid kuće. Staklo na najneprimetniji način deli unutrašnjost od spoljašnosti, tako što se oblikuje prema prirodnoj steni koja ima ulogu prozorskog rama. Bazen je i unutra i napolju. Neobičan oblik krova, naravno, služi za kontrolu insolacije i stvaranje difuznog osvetljenja…

Atraktivna arhitektura ovog objekta nije promakla sineastima. U filmu „Dijamanti su večni“, u nezaboravnoj sceni, Džems Bond se u ovoj kući bori protiv dve mlade, zgodne i vešte protivnice, da bi ih na kraju pobedio u bazenu. To zaista izgleda fantastično.

Hope Residence

Nedaleko od Elrod House-a, na istom brdu u Palm Springs-u, nalazi se rezidencija Boba Hope-a, poznatog holivudskog komičara.

Lautner se, zbog neslaganja sa intervencijama koje je u enterijeru pravila Bobova žena Dolores, distancirao od ovog objekta, pa se on, neopravdano, marginalizuje na listi Lautnerovih najboljih radova. Sada, kada su Bob i Dolores umrli, kuća je na prodaju i nudi se za oko 50 miliona dolara.

Kakva je to arhitektura?

Olako se o arhitekturi Johna Lautnera razmišlja kao o svemirolikoj. To je predrasuda. Slučajno se dogodilo da je vreme kad je stvarao bilo obeleženo atomskim oružjem i svemirskim osvajanjima, pa nas njegova arhitektura na to asocira. Ako ćemo objektivno, u toj arhitekturi nema ničeg svemirskog. To je jednostavno dobra arhitektura, ovozemaljska, stručna, profesionalna, promišljena, ali dodatno je još i naglašeno originalna.

Na jednoj zabavi u Elrod House, zamolili su Lautnera da opiše vrstu arhitekture koju je primenio za ovu kuću. Ne tako vešt sa rečima kao sa oblicima, g. Lautner je uspeo da smisli samo jednu reč: „Timeless“.