Rue Mallet-Stevens

U jednom od najotmenijih kvartova Pariza, u 16. arondismanu, nedaleko od živopisne Avenije Mocart, nalazi se jedna mala, slepa ulica koja odiše atmosferom prefinjenog šarma međuratne pariske umetničke elite. Ona se zove Rue Mallet-Stevens i nema ulice na svetu koja nosi svoje ime sa više opravdanja. Naime, Robert Mallet-Stevens je bio arhitekta koji je projektovao sve objekte u toj ulici, sam je u njoj živeo, a vlasnici i stanari ostalih objekata bili su njegovi  lični prijatelji i umetnički istomišljenici. Ulica je tako nazvana odmah po svom formiranju, na inicijativu stanara i tim aktom je, tada četrdesetogodišnjem arhitekti ukazana neuobičajena čast. Robert Mallet-Stevens  je u tom trenutku bio najcenjeniji i najuticajniji arhitekta u Francuskoj.

Pa, ako je to tako, kako to da dosad već nismo čuli za njega. Ko je on zapravo bio i šta se sa njim desilo?

Pariska umetnička elita

Robert Mallet-Stevens je rođen 1886. u bogatoj pariskoj građanskoj porodici u kojoj je od ranog detinjstva bio izložen umetničkim podsticajima. I njegov otac i njegov deda su bili umetnički kolekcionari, u Parizu i Briselu, a kuću u kojoj je rođen, projektovao je najpoznatiji francuski barokni arhitekta Francois Mansart, po kome su karakteristična pariska potkrovlja dobila svoje ime. Školovan je u Ecole Speciale d Architecture, elitnoj školi koja je bila manje konzervativna od suparničke École des Beaux-Arts, i u kojoj je ipak dolazio u dodir sa novijim umetničkim trendovima, što je kasnije presudno uticalo na njegovu karijeru. Na takav razvoj događaja nije trebalo dugo čekati. Veliki rat iz 1914. je stavio pod sumnju celu dotadašnju civilizaciju i umetničkim svetom su zavladali  novi, revolucionarni, često netolerantni,  slabo razumljivi  umetnički trendovi. Kubizam, dadaizam, fovizam, futurizam, pa nadrealizam i konstruktivizam, svaki dan nešto novo, ali Mallet-Stevensu  je to savršeno  odgovaralo i on se našao među prvoborcima nove umetnosti.  Naročito ga je opčinio film, kome je doprineo i kao izdavač filmskog časopisa i kao dizajner za neke od najavangardnijih nadrealističkih filmova.

Ubrzo je, međutim, postalo jasno da glavni tok u dizajnu i arhitekturi vodi ka umerenom, optimističkom pravcu koji će kasnije biti poznat kao art deco. To se moglo smatrati za koketiranje sa prošlošću koje Mallet-Stevens nije mogao večno da trpi, pa je sa grupom nezadovoljnika osnovao udruženje Union de Artistes Moderne, kome je on bio predsednik. Objavili su proglas u kome piše: “Moramo ustati protiv svega što izgleda bogato, protiv svega što je dobro napravljeno, protiv svega što smo nasledili od svojih baka… “

Kakav žestok, temeljni, kulturni i civilizacijski zaokret? Kakvi su to bili ljudi koji zvuče destruktivnije od ozloglašenih pankera iz 1970-ih? Da li su, u skladu sa svojim proglasom, imali duge brade, da li su oblačili crne kapute sa mrtvačkim glavama i nosili iscepane pantalone američkih farmera?

O, ne…, bilo je upravo suprotno. Mallet-Stevens je bio oličenje buržujskog dandy-ja i arbiter elegantiae svog vremena. Zahtevan, ali galantan, bio je omiljeni mušterija otmenih pariskih krojača. Od najfinijih lister pantalona do svilenih košulja i kravata, sve na njemu je izgledalo bogato, bilo dobro napravljeno i potpuno u skladu sa shvatanjima koje je preuzeo od svoje bake, još u detinjstvu  provedenom u kući punoj klasičnih evropskih umetnina. Treba imati u vidu da su Mallet-Stevens i njegovi istomišljenici bili pripadnici najviše klase pariskih umetničkih krugova, crème de la crème, a u tom svetu se verbalna buntovnost cenila kao très chic. Jedan od povremenih sledbenika Mallet-Stevensovog umetničkog udruženja otišao je korak dalje. Bio je to talentovani, prepotentni arhitekta koji je sebi dao zvučno ime, Le Corbusier, da bi bio lakše prepoznatljiv. Po mnogo čemu sličan Mallet-Stevensu, Le Corbusier će razviti svoju verziju arhitektonskog modernizma i ličnog marketinga i tako je Mallet-Stevens najzad dobio pravog rivala za status najuglednijeg francuskog arhitekte.       

Otmena ulica za novo doba

Na vrhuncu svoje arhitektonske karijere Mallet-Stevens je dobio jedinstvenu šansu da projektuje sve objekte u jednoj novoplaniranoj ulici u Parizu i da tako, u stvarnosti, otelotvori svoja umetnička shvatanja. Vlasnici tih objekata su svi bili njegovi prijatelji i imali su u njega potpuno poverenje. Tako je, u periodu 1926-1929 niklo šest objekata koji čine jedinstvenu ambijentalnu celinu najčistijeg modernizma, tako nekarakterističnu za grad koji nas asocira na građevine sasvim drugog tipa.

Svaki objekat je drugačiji, ali prate ih neke zajedničke osobine. Konstrukcija je armiranobetonska i vidi se da arhitekta uživa u osvojenoj slobodi koju je doneo taj materijal. Veliki rasponi, mnogo prozora u nizu, mnogo vazduha. U geometrijskom smislu radi se o čistim ravnim površinama, vizuelno dinamički razmeštenim kubusima i samo ponegde, poneka zaobljena površina da, kao začin, doprinese svedenoj, minimalističkoj estetici. Slično je i sa upotrebom boja. Svi zidovi su potpuno beli, a roletne i još poneki retki, čisto geometrijski detalji su žuti, oivičeni tamnom bravarijom, što sve zajedno odaje suprematistički utisak. Takav nenametljivi pristup arhitekturi, dopustio je zelenilu, kako uličnom, tako i onom na mnogobrojnim terasama da svojom prirodnošću bude protivteža strogoj geometričnosti objekata i ravnopravan faktor u definisanju ambijenta.

Vlasnik placa na kome je kasnije izgrađena ulica bio je bankar Daniel Dreyfuss i jedan od izgrađenih objekata je ostao u njegovom vlasništvu (Rue Mallet-Stevens 7).

Kuću u Rue Mallet –Stevens  3-5 kupili su baletski koreograf Eric Moise Allatini i njegova žena Helena, književnica. Eric je rođen u Solunu, gde je njegova porodica bila među najbogatijima, a o solunskoj vili Allatini, nekadašnjem vlasništvu te porodice, koja je tamo značajan kulturno-istorijski spomenik, pisao sam na drugom mestu. 

Kuću sa kućnim brojem 8 u Rue Mallet-Stevens kupila je pijanistkinja Mme Reifenberg, a vlasnici arhitektonski najcenjenije vile u ulici, na kućnom broju 10 bili su blizanci Joel i Jean Martel, kubistički skulptori, i sami među osnivačima umetničkog udruženja Union de Artistes Moderne. U prizemlju je bio njihov atelje, a na spratovima stambene prostorije. Slično je bilo i u kući br. 12 u kojoj je stanovao Mallet-Stevens sa svojom porodicom. Poslednja, šesta kuća u ulici, takođe arhitektonski zanimljiva,  bila je za kućepazitelja koji je brinuo o održavanju svih tih objekata.

Bila je to ulica iz snova, napravljena kao primer da pokaže kakav se život očekuje u dvadesetom veku, dobu funkcionalnosti, zdravlja i razvoja. Mir, tišina, zelenilo, centralno grejanje, telefon u svakoj prostoriji, a komšije sve sami intelektualci – umetnici. Kada su objekti završeni i svečano pušteni u upotrebu, bio je to događaj dana u Parizu koji su zabeležile sve novine i kamere filmskih novosti, pa su sledećih nekoliko meseci posetioci francuskih bioskopa imali priliku da na velikim ekranima gledaju idilu iz visokih društvenih slojeva i prepuste se maštarijama o svojoj budućnosti.

U neskladu sa stvarnim svetom

Sve je to lepo i krasno, ali u to vreme, arhitektura je već krenula drugim putem. U američkim gradovima, Njujorku i Čikagu, formirala se jedna nova estetika, zasnovana na tehničkoj  superiornosti, a Le Corbusier i drugi evropski teoretičari su stručnoj javnosti prezentirali svoje sve konkretnije graditeljske filozofije. Avangardni umetnički eksperimenti, do juče u centru pažnje, definitivno su gubili svoj značaj.

Robert Mallet –Stevens, crème de la crème, bogati buržujski dandy koji se poigrao sa posleratnom ekstremnom avangardom, u novim okolnostima se nije najbolje snalazio i sledećih godina je živeo više od stare slave nego od novih ideja. Ulica u kojoj je živeo i koja je nosila njegovo ime, i sama je polako tonula u zaborav. Naravno, ljudi su i dalje voleli parisku arhitekturu, ali i tada, kao i danas, pre svega klasične Haussmann-ske bulevare i art nouveau građevine, u šta se njegova arhitektura, naravno, nije uklapala.

Nažalost, umesto ka večnom miru i progresu, svet je ušao u novi rat. U vreme nemačke okupacije Pariza, Mallet-Stevens, čija je žena bila rasno ugrožena, brže-bolje preselio se na jug, u višijevsku Francusku, gde su ipak bili sigurniji, a kada se, odmah po oslobođenju Pariza vratio, mogao je samo da konstatatuje to više nikad neće biti onaj grad u kome je proveo ceo život. Kao i prvi svetski rat, tako je i ovaj drugi ostavio duboke rane. Ali, dok je katastrofa onog prvog rata dovela do čitavog niza avangardnih umetničkih pokreta, ovaj drugi je samo učvrstio  ništavilo i idejnu otupelost. Ulica sa njegovim imenom, simbolično je oličenje te otupelosti. Iako su objekti u ulici sa njegovim imenom ostali netaknuti, umetnička atmosfera koja joj je davala neprevaziđen šarm, nepovratno je uništena. Njegove drage komšije, Allatini i Dreyfussi bili su ubijeni u Aušvicu, a o sudbini gospođe Reifenberger možemo samo da nagađamo. Razočaran svetom koji je naivno pokušao da popravi, Robert Mallet-Stevens je umro u Parizu 8. februara 1945.,  dok je rat još trajao, ne dočekavši da učestvuje u posleratnoj graditeljskoj obnovi, za koju ionako više nije imao entuzijazma. Poslednja želja mu je bila da se cela njegova arhiva spali, što je olako, bez ikakve rasprave, odmah učinjeno.

Time je definitivno razrešen i ishod starog rivaliteta sa Le Corbusierom. Pošto je u prethodnom periodu bezuspešno nudio svoje usluge i sovjetskim komunističkim vlastima i višijevskoj vladi, strpljivi Le Corbusier je dočekao svoj trenutak i postao heroj posleratnog graditeljskog buma i vodeće ime svetske arhitekture, što je ishod koji samo naglašava kontrast u odnosu na praktično zaboravljenog kolegu Mallet-Stevensa.

U okviru jednog šireg programa, Ulica Mallet-Stevens  je stavljena pod zaštitu 1975., kada je samo još objekat braće Martel ostao u izvornom obliku i od tada se uzorno održava, pa se prolaznicima pruža prilika da se, bar na kratko, užive u specifičnu atmosferu uzaludnog međuratnog optimizma.