Istarski gradovi na vrhovima brda

Na Istarskom poluostrvu, tamo gde se prave najbolja maslinova ulja na svetu, kao i neki od najboljih svetskih sireva, posebnu atrakciju predstavljaju drevni gradovi smešteni na vrhovima brda u unutrašnjosti poluostrva. Neki od njih su formirani za vreme Rimskog carstva, a drugima istorija seže i dublje u prošlost jer su nastali od keltskih kastruma, ali svima je na njihov današnji izgled najveći uticaj imala duga vladavina Venecijanske Republike. Na vrhu brda se uvek nalazi crkva sa visokim dominantnim zvonikom, a okolo nje se, u koncentričnom rasporedu, pružaju šarmantne, ovalne, kamenom popločane ulice.

Kada se u prvim godinama posle završetka Drugog svetskog rata pročulo da će Istra pripasti komunističkoj Jugoslaviji, nastupio je egzodus italijanskog stanovništva i drevni brdski gradovi su opusteli, ušavši tako u najtužniji period svoje istorije. Taj egzodus je bio tabu-tema u bivšoj Jugoslaviji zbog nečasnih aktivnosti jugoslovenskih partizana u događajima koji su mu prethodili, i decenijama je uspešno skrivan od šire javnosti.

Život se u opustele istarske brdske gradove vraćao postepeno i prilično sporo. Srećom, nisu baš svi starosedeoci otišli, a vremenom su se naselili i neki novi stanovnici iz drugih jugoslovenskih krajeva. Čak se, u neobičnom obrtu sudbine, jedna grupa komunistički nastrojenih Italijana dobrovoljno doselila u Jugoslaviju. U jednoj kasnijoj fazi društvenog razvoja, jugoslovenske vlasti su podsticale kulturne manifestacije u nekim od polupraznih istarskih brdskih gradova i to je pomoglo da legenda o njihovoj lepoti i šarmu postane šire dostupna. U tom smislu, najveći ugled stekao je grad Motovun, ali lepote Grožnjana, Labina i nekih drugih gradova takođe su privukle pažnju prefinjene, intelektualno orijentisane klijentele.

Međutim, grad koji je tema ovog teksta nije bio među njima. Do pre dvadesetak godina to je bio siromašan, zapušten, skoro zaboravljeni grad oronulih kuća, za koji se niko nije interesovao. Od tada se sve promenilo. Italijansko ime tog grada je Valle, a na hrvatskom on se zove Bale.

Kameni grad

Grad Bale je sav od kamena. Ulice, kuće, dvorišta, stepeništa, sve što možete da vidite. Prvi utisak je kao da ste se vratili u srednji vek. Ali, srednji vek je bio grozan, zar ne? Fekalije na ulicama, kuga, kolera, verski fanatizam, sprave za mučenje…

Pa jeste, tako je, srednji vek je bio grozan, ali u današnjem gradu Bale nema ničeg od toga što ga je činilo takvim. Ulice su besprekorno čiste, kanalizacija je nova i savršeno funkcioniše, ljudi su pristojni, kulturni i nasmejani. To je srednji vek u svom najboljem izdanju, kakav verovatno nikad i nigde nije postojao.

Bale 2023. Ulica u kamenu

Centralni objekat u gradu je gotičko-renesansni kaštel Soardo-Bembo, u kome su stanovali feudalni vladari grada. Kaštel je, kao utvrđeni zamak, izgradila u petnaestom veku porodica Nadal, ali on je ubrzo prešao u vlasništvo porodice Soardo, a od 1618. godine, posle udaje tadašnje vlasnice Veronike Soardo za pripadnika porodice Bembo, ta će porodica biti vlasnik kaštela. Zabeleženo je da je za vreme vladavine porodice Bembo, kaštel bio mesto u kome su održavani mnogobrojni društveno-kulturni događaji. Kaštel Soardo-Bembo, za koga ranije nismo ni čuli, danas se smatra jednim od značajnijih spomenika kulture u Hrvatskoj. Potpuno je obnovljen 2012. godine i u njemu se danas nalazi sedište Udruženja Italijana opštine Bale. 

Bale 2023., Kaštel Soardo-Bembo

Važno je zvati se Edi

Kada je obnova grada započeta, jedan od prvih zadataka je bio da se u njemu izgradi sportska dvorana. Projektanti, zagrebački biro 3LHD, nije se dvoumio oko izbora fasade i odlučili su, naravno, da dvoranu oblože kamenom, kao da je izgrađena u 16. ili 17. veku. Zapravo, u stručnom pogledu, stvar je mnogo komplikovanija nego što izgleda, jer je dvorana izvedena od montažnih elemenata, a fasada prati tradiciju „suhozida“, tradicionalne tehnike gradnje kamenom bez maltera, po ugledu na kažune, male istarske kućice koje štite pastire od nevremena. Projektanti su našli dobra rešenja i to se na kraju pretvorilo u veliki stručni uspeh. Kada je 2008. godine dodeljivana nagrada za najlepši sportski objekat na svetu izgrađen u poslednjih godinu dana, ta mala sportska dvorana u nekom nepoznatom istarskom gradiću pobedila je ispred upravo izgrađenog novog  londonskog Wembley stadiona i svih onih olimpijskih objekata u Pekingu.

Bale 2023., Tipična ulica

Ovakva uspešna rekonstrucija grada vezana je i za ime predsednika opštine, koji odrađuje već svoj četvrti mandat. On ima nesvakidašnje ime, zove se Edi Pastrovicchio. Niko vam ne može zameriti ako ste pomislili da je on jedini čovek na svetu sa takvim imenom i prezimenom. Ali, ne samo da to nije istina, nego se, zapravo, i prvi čovek susedne opštine, nešto mlađi   gradonačelnik Vodnjana,  zove isto tako – Edi Pastrovicchio.

Govorite li bumbarski? 

Ukoliko dva Edija, dva gradonačelika  treba da dogovore neku međuopštinsku investiciju, koju ne žele da objave pre vremena, imaju na raspolaganju jedno tajno oružje. Dogovor mogu da obave na tajanstvenom bumbarskom jeziku i niko ih neće razumeti.

Taj njihov tajni jezik lingvisti zvanično zovu istriotskim jezikom. Govori ga samo nekoliko stotina ljudi na području između Rovinja i Vodnjana, sa gradićem Bale u sredini tog područja, a osim njih i nekolicina preživelih istarskih izbeglica u mestu Fertilia na Sardiniji. Jezik je nastao direktno od srednjovekovnog latinskog, a najbliži živi srodnik mu je reto-romanski, koji se govori u švajcarskim Alpima. Po svemu sudeći prvi koji je zabeležio njegovo postojanje bio je lično tvorac modernog italijanskog jezika, Dante Alighieri.

Kada je Venecijanska Republika zavladala Istrom, istriotski jezik je izgubio na značaju i povlačio se pred upotrebom  istro-mletačkog, jezika društvenog prestiža. Još kasnije favorizovan je moderni italijanski jezik, a posle toga hrvatski književni jezik kao jezik škole i medija. Posle svega toga pravo je čudo da još uvek  ima ljudi koji govore istriotski.

Bale 2023. Gradski prizor

U okviru napora koji se ulažu u očuvanje tog mikrojezika, jednom godišnje se održava smotra Festival dell’Istrioto, a nekoliko lokalnih pisaca piše na istriotskim narečjima, ali i pored svega toga, dugoročno gledano, šanse za njegovo očuvanje su tanušne. U poslednjem činu tog procesa, neko će na kraju biti poslednji govornik istriotskog jezika, a najverovatnije je da će to biti stanovnik Bala. Njegovo ime će se, od tada, u svetskim enciklopedijama upisivati uz ime Tuonea Udaina sa Krka, poslednjeg govornika dalmatskog jezika čijom se smrću 1898., taj jezik ugasio.  

Ako koristite zvaničnu terminologiju, pa se u istarskim gradovima raspitujete o istriotskom, lokalni stanovnici neće biti sigurni o čemu se radi, jer oni njegove dijalekte nazivaju drugim, lokalnim imenima, pri čemu  vodnjanski dijalekt zovu bumbarskim jezikom. „Bumbari“ je nadimak za stanovnike Vodnjana. Nijedna hipoteza o poreklu tog nadimka zasad nije opšteprihvaćena.

Svetski avanturisti u Balama 

Na fasadu jedne od kuća u starom gradu postavljena je ploča sa natpisom koji govori o Đakomu Kazanovi (Giacomo Casanova), poznatom avanturisti iz osamnaestog veka, koji je nekoliko puta posećivao Bale u periodu 1743-47, navodno zbog ljubavne veze sa nekom damom iz porodice Soardo. Kazanova je zaista bio očaravajuća ličnost, školovani muzičar i sveštenik, postao je na kraju ipak lekar i doktor prava, ali i kockar, kabalista, alhemičar, mason i špijun. Upoznao je kraljeve i careve, kao i vodeće intelektualce svog vremena, Mocarta, Voltera, Getea…

Pred kraj uzbudljivog života skrasio se na dosadnom mestu bibliotekara u jednom češkom dvorcu gde je napisao svoje remek-delo Histoire de ma vie.  Ta njegova autobiografija smatra se najautentičnijim prikazom života evropskog društva u osamnaestom veku, a blatantna iskrenost kojom ju je pisao donela mu je i slavu velikog zavodnika, po čemu ga šira javnost najviše i poznaje. Ima tu, međutim, jedan mali problem. Tu njegovu knjigu svi hvale, ali je niko ne čita, a bez toga ne možemo biti sigurni šta je puna istina u vezi njegovih dolazaka u Bale.

Bale 2023., Jedna gradska ulica

Ne bi bilo preterano reći da je Kazanova bio najveći avanturista osamnaestog veka, ali devetnaesti vek je u tom pogledu postavio nove, još više standarde. Iako su najveću slavu pokupili istraživači Afrike, Livingston i Stenli, sve ih je nadmašio kod nas manje poznati Ričard Fransis Barton (Richard Francis Burton).

Evo jednog poređenja. Kazanova je, kao obrazovan čovek, znao latinski, grčki i još tri-četiri evropska jezika. Uporedimo to sa 29 jezika, ne računajući dijalekte, koje je govorio Barton, među kojima su i bili i neki vrlo egzotični: farsi, paštunski, svahili, arapski i nekoliko indijskih jezika. Posle svih neverovatnih špijunskih i istraživačkih avantura u Aziji, Africi i Južnoj Americi,  Barton je, slično kao Kazanova, pred kraj života prihvatio dosadni položaj konzula u Trstu. Vreme je provodio prevodeći neke od najzanimljivijih dela istočnjačke književnosti, među kojima su „Kamasutra“ i „Hiljadu i jedna noć“, te pišući mnogobrojne stručne eseje o svojim etnografskim istraživanjima, mačevanju, sokolarstvu, svetskim seksualnim običajima i raznim drugim zanimljivim temama. Kada je već bio smrtno bolestan, napravio je svoju poslednju istraživačku turneju po istarskim brdskim gradovima i verovatno je tom prilikom, tragovima svog prethodnika Kazanove, posetio i Bale. Ne zna se kakve su bile njegove impresije, jer je konačna verzija traktata o istarskim brdskim gradovima ostala nedovršena. Nažalost, odmah posle Ričardove smrti njegova žena Izabela, iako i sama značajni svetski putnik i istraživač, spalila je njegova nedovršena dela na zaprepašćenje prijatelja i poštovalaca Bartonovog opusa.

R.F.Barton, najveći svetski avanturista, umro je u Trstu 1890.godine.

Darko Veselinović, novembar 2023.