„Marsovci“ u Americi

Sredinom 1930-ih, suočena sa jačanjem totalitarnih režima na starom kontinentu, čitava plejada vrhunskih evropskih intelektualaca preselila se u Ameriku i potražila posao na tamošnjim univerzitetima.  Među njima posebno veliko interesovanje izazvala je jedna grupa međusobno bliskih matematičara i fizičara krajnje neobičnih intelektualnih sposobnosti. Kao od šale pamtili su čitave knjige, a komplikovane matematičke operacije obavljali su u glavi. Bavili su se matematičkim problemima koje drugi nisu umeli ni da formulišu, a onako, uz put, rešili su i mnoge dotad nerešene stare probleme. Izgledalo je da znaju sve svetske jezike, kao i latinski i starogrčki, ali međusobno su razgovarali na nekom svom čudnom jeziku, od koga niko drugi nije razumeo ni reč. Kada bi, međutim, progovorili engleski bilo je to uvek sa karakterističnim „drakulijanskim“ akcentom. Izgledalo je kao da nisu sa ovog sveta. Kada ih je neko, u šali, nazvao Marsovcima, imalo je u tome i zrna ozbiljnosti, a oni sami su tu neočekivanu čast sa zadovoljstvom prihvatili.

Ali, zapravo, oni su bili Mađari. Rođeni su u Budimpešti, lokacijski blizu jedan drugog, svi na prelasku iz devetnaestog u dvadeseti vek. Mađarski jezik, kojim su zbunjivali svoje nove kolege, ima sibirsko poreklo i vrlo tanušne veze sa ostalim jezicima, ali karakteriše ga dominantan akcenat koga se teško osloboditi i koji je u Americi popularizovao Bela Lugoši glumeći grofa Drakulu. 

Ok, što se tiče jezika, to je bilo lako objasniti, ali šta je sa njihovim vanzemaljskim intelektualnim sposobnostima?  Da bismo to razjasnili, moramo zaviriti u školu u kojoj su ponikli. 

Luteranska gimnazija u Budimpešti

Nema nikakve sumnje da je Avenija Varosligeti fasor  jedna od najotmenijih ulica u Budimpešti. Široka ulica sa elegantnim drvoredima začudo nije opterećena gustim saobraćajem i od poslednje trećine 19. veka u njoj niču luksuzne porodične vile gradske elite kao i otmene javne  zgrade. Ulica je do danas zadržala prestižni karakter, tako da otmene vile nekadašnjih bogataša sada koriste strane ambasade ili ustanove kulture. 

Okolina Gimnazije, detalj kuće u Aveniji Varosligeti fasor  

Najuočljiviji objekat u ulici je, međutim, neogotički kompleks koji se sastoji od luteranske crkve i njoj pridružene školske zgrade u koju se odmah posle završetka izgradnje, 1904. godine, preselila već prilično poznata gimnazija, koja je dotle tavorila u tesnoj zgradi. Iako osnovana od strane Evangelističke crkve, Gimnazija je imala izrazito humanistički karakter i bila otvorena za đake iz svih verskih zajednica, a naročito je bila popularna među pripadnicima jevrejske buržoazije. Zahvaljujući takvom pristupu, Gimnazija je dobila značajnu finansijsku donaciju privatnih dobrotvora i mađarske vlade što je omogućilo izgradnju velelepnog objekta u Varosligeti fasor aveniji. Od tog momenta uslovi za rad škole zaista su bili vrhunski, i u nju su se upisivala deca intelektualne elite grada i najbogatijih budimpeštanskih porodica.

Okolina Gimnazije, neke od kuća u Aveniji Varosligeti fasor  

Ipak, malo šta bi sve to značilo da škola nije imala vrhunske profesore, od kojih su mnogi imali doktorate, a neki su bili i akademici. Naročito veliki ugled stekao je profesor matematike, ujedno i direktor škole, Laszlo Ratz. Prelazak u novu, velelepnu zgradu poklopio se sa najkreativnijim periodom života profesora Ratz-a i njegova Gimnazija, ali i mađarsko školstvo uopšte, ušli su u svoj najuspešniji period. Ne samo da je profesor Ratz razvio posebni metod rada sa najtalentovanim đacima svoje škole, nego je iskoristio svoj autoritet i presudno uticao na reformu mađarskog školskog sistema u pravcu otkrivanja  talentovanih đaka za koje je bio predviđen poseban pedagoški tretman. Njegovi učenici obrazovani su u najboljoj tradiciji zapadne civilizacije, a dva najvažnija sastojka su bila: moralni karakter i nezavisnost mišljenja. Nisu bili važni samo matematika i fizika, nego se profesor Ratz brinuo, kako o fizičkoj formi svojih omiljenih đaka, tako i o njihovom znanju stranih i klasičnih jezika. Starogrčki sa mađarskim akcentom? Ko zna da li ćemo tako nešto ikada više čuti?

Matematičke talente, koji su mu ipak bili najvažniji, regrutovao je kao urednik Matematičko-fizičkog lista u kome su objavljivani nestandardni problemi i za čije rešavanje je bilo potrebno dublje razumevanje i kreativnije mišljenje. Rešavanje tih problema postalo je stvar prestiža među mađarskim srednjoškolcima, a oni najuspešniji pozivani su u Luteransku gimnaziju da im matematiku predaje profesor Ratz lično. 

Budimpešta, Luteranska crkva i Gimnazija u Varosligeti fasor, arh. Samu Pecz,1904.

Za talenovanog, intelektualno znatiželjnog učenika vreme provedeno u srednjoj školi može da bude prilična gnjavaža. Da ne bi bio proglašen za čudaka, moraš ponekad da učestvuješ u glupim đačkim šalama, da se praviš da navijaš za neki klub, čak i da zapamtiš imena dva-tri fudbalera, pa da se, eto, povremeno  uključuješ u razgovor. 

Ali, da li baš svi moraju da prođu kroz tu torturu?

Možda i ne. U prve dve decenije dvadesetog veka Luteranska gimnazija u Budimpešti postala je zona intelektualnog elitizma koja je čak i najvećim vunderkinzima đački život učinila ne samo podnošljivim, nego i zanimljivim. Na vrhuncu takve atmosfere, u vreme dok je oko njih besneo Veliki rat, đaci ove škole su, u svojoj kuli od slonovače, hladnokrvno tražili elegantna rešenja za kompleksne matematičke probleme. U to vreme niko od njih toga nije bio svestan, ali tada je to bila najbolja srednja škola na svetu. 

Sledeći rat su najbolji đaci škole, sada već „Marsovci“, dočekali u Americi, u bitno drugačijim okolnostima, a zadaci koje su tamo rešavali promenili su svet. Među njima su bili fizičar Edward Teller (originalno mađarsko ime Teller Ede), fizičar Eugen Wigner (Wigner Jenő ) i matematičar John von Neumann (Neumann János). Tamo su im se pridružili drugari iz drugih peštanskih gimnazija, matematičar Paul Erdos ( Erdős Pál) i fizičar Leo Szilard, koji je detinjstvo proveo u Varosligeti fasor aveniji. Oni su imali presudnu ulogu u Manhattan project-u, u razvoju prvih kompjutera i u hladnom ratu koji je uskoro usledio. Poslednji Marsovac koji je stigao u Ameriku bio je John Harsanyi (Harsányi János), takođe đak Luteranske gimnazije, koji se jedva spasao prvo od Hitlerovih, a onda i od Staljinovih sledbenika. Svi oni potiču iz porodica budimpeštanskih Jevreja, svetske intelektualne elite tog vremena.

Arhitekta Samu Pecz – projektant kompleksa

U vreme kada je trebalo graditi kompleks luteranske crkve i gimnazije, mađarska secesija je bila u punom usponu. Ipak, finansijeri projekta nisu želeli nikakve novotarije, pa su za izradu projekta angažovali Samu Pecz-a, arhitektu konzervativnijih shvatanja. 

Budimpešta, Biblioteka Tehničkog univerziteta, arh. Samu Pecz

Samu Pecz, rođen je u poznatoj porodici istaknutih arhitekata, a posle temeljnog obrazovanja u Austriji i Nemačkoj, te prakse u najboljim peštanskim biroima, već sa 34 godine postao je dekan arhitektonskog fakulteta i na tom mestu ostao do smrti. Kao projektant istakao se klasično oblikovanim objektima u neogotskom stilu, a njegov veliki ugled omogućio mu je da dobije narudžbine za neke od najimpozantnijih objekata u Budimpešti, pa i značajnih gradskih simbola kao što su Velika gradska tržnica i Nacionalni arhiv Mađarske. Posebno se istakao kao projektant protestantskih crkava kojima je dao lični pečat. Najinteresantnija među njima je reformatska crkva na Trgu Szilágyi Dezső na Budimskoj obali Dunava. 

Budimpešta, Reformatska crkva u Budimu, arh. Samu Pecz,1896

Kada se Art Nouveau, pod imenom Secesija, pojavio u Mađarskoj i bio oduševljeno prihvaćen i od struke i od građanstva, Samu Pecz je ignorišući novotarije nastavio da radi projekte u istorijskim arhitektonskim stilovima, romanici i gotici, sa kojima se saživeo i koje je kreativno dopunjavao svojim arhitektonskim rešenjima.  Posetiocima Budimpešte naročito bih preporučio da pogledaju prefinjene zidarske detalje izvedene po njegovim nacrtima, na primer na zgradi Nacionalnog arhiva Mađarske ili na Biblioteci Tehničkog univerziteta, pa i na Luteranskoj gimnaziji. 

Kao projektant, gospodin Pecz je insistirao na upotrebi najkvalitetnijih trajnih materijala, a za krovni pokrivač najčešće  bi predlagao Zsolnay keramiku,  pa se bar po tome nije razlikovao od vodećih secesionista. To je bilo tačno ono što su finansijeri Luteranske crkve i gimnazije u Varosligeti fasor aveniji želeli da naglase: klasika, tradicija, stabilnost i pouzdanost. 

Budimpešta, Nacionalni arhiv Mađarske, arh. Samu Pecz, 1912-1923

I gospodin Pecz je upravo to i ponudio. Učinio je sve ono što je bilo moguće da arhitektonskim sredstvima naglasi visoke standarde ove škole. Za fasadu Gimnazije odabrao je kombinaciju  fasadne opeke i glatkog maltera, u nekoliko nijansi okera, što je tradicionalni izbor za zgrade velikog društvenog značaja u srednjoj Evropi. Unutrašnjost Gimnazije je sa svojim visokim gotičkim svodovima u hodnicima  pružala profesorima i učenicima osećaj dostojanstva i dodatno ih motivisala. Naročito velika je bila biblioteka, a u specijalizovanim kabinetima trebalo je ostaviti mesta za nekoliko hiljada uzoraka različitih minerala i stena, kao i za zbirku od nekoliko hiljada leptira i drugih insekata.

Kasnija istorija škole

Posle Velikog rata mađarski školski sistem je, po inerciji, još neko vreme funkcionisao, ali političke neprilike u koje je zemlja upala vremenom su se odrazile i na intelektualnu klimu. Matematičko-fizički list je i dalje izlazio, ali konkurencija je bila sve manja, a standardi sve niži. Laszlo Ratz je umro 1930., a do kraja decenije svi njegovi omiljeni đaci već su bili napustili zemlju i otišli u Ameriku.  

Najteži dani za Gimnaziju nastupili su posle II svetskog rata. Čim se komunistička vlast u Mađarskoj dovoljno učvrstila, Gimnaziji je zabranjen rad. Njeni najslavniji đaci, sada američki državljani,  bili su ideološki protivnici i prvoborci hladnog rata, pa se njima nije smelo otvoreno diviti. Mađarske vlasti su se nadale da će tok vremena učiniti da legenda o najboljoj školi na svetu nekako utone u zaborav.

Ipak, to se nije dogodilo. Naprotiv, čim je u Mađarskoj politički sistem ponovo promenjen, slavna Gimnazija je brže-bolje obnovljena kao jedan od prvih simbola novoprobuđene nade. 

Nešto kasnije školske vlasti su odlučile da naglase njenu bogatu istoriju i na fasadu je postavljena skromna spomen-ploča sa imenima četiri najcenjenija profesora i samo trojice učenika. Odabrani su Wigner, koji je dobio Nobelovu nagradu za fiziku, Harsanyi koju ju je dobio za ekonomiju, i najveći ponos škole, njen najbolji đak, John von Neumann, koji bi dobio obe, da nije prerano umro.

Spomen-tabla na školi

U velikoj konkurenciji na spomen-tabli nije bilo mesta za ostale iz plejade slavnih đaka među kojima su bili: Theodor Herzl, Petőfi Sándor, György Lukács,  Edward Teller i, zašto da ne, arhitekta Samu Petz, takođe bivši đak ove škole.

Darko Veselinović
Novembar 2023.