Na prelasku u dvadeseto stoleće, vekovno Osmansko carstvo se urušavalo. U svim zabačenim krajevima, na sporednim putevima i udaljenim selima život je bio opasan, ali u Makedoniji situacija je bila prosto nepodnošljiva. Revolucionari, hajdučke bande i međusobno zavađeni ustanici, pripadnici različitih nacija…, svako od njih je znao samo za svoj „pravedni“ cilj, a teror je bio njihovo izabrano sredstvo. Putovanje u udaljenija mesta provincije postala je opasna avantura, a pristojan čovek bi glavu lako mogao izgubiti i na samo 20-30 km od centra Soluna.
Ali, u samom Solunu život je još uvek bio prilično normalan. U komplikovanoj versko-nacionalnoj mešavini, u kojoj su španski Jevreji činili većinu populacije, verska tolerancija je bila uzorna, a liberalne ideje sa Zapada prihvaćene od gradske elite, pa je grad postao predvodnik u progresu i modernizaciji. U grad je stigla železnica, proradio je tramvaj, a ulice su dobile električno osvetljenje. To je dalo za pravo jednom sloju ljudi da se uljuljka u sigurnosti, da ignoriše urušavanje carstva i posveti se podizanju kvaliteta svog života. Oni su školovani na Zapadu, uživali su u umetnosti, gradili su prekrasne domove i uređivali ih u neodoljivom stilu kasnoosmanske orijentalne buržoazije uz stručnu pomoć dvojice svojih uglednih sugrađana, Poselli-ja i Arrigoni-ja, italijanskih arhitekata koji su svoj dom našli u tom gradu. Neki od najbolje stojećih građana bili su Jevreji, neki su bili sabatajci (sledbenici Sabataja Zevija, mesije iz 17.veka, poznati i kao Dönmeh), neki su bili Zapadnjaci, a bilo je i Turaka, Grka, Cincara, kako i dolikuje balkanskom velegradu. Zajedno su gradili jedan novi, progresivni svet, ne videvši da ga grade u krateru vulkana.
Dok su oni shvatili šta se dešava, već je bilo kasno. Oni srećniji su bar spasli živu glavu i proterani su u Tursku, a za većinu preostalih Aušvic je bio krajnja destinacija. Iza njih su ostale njihove porodične vile, sedišta njihovih firmi, verski i javni objekti, po pravilu dela pomenutih italijanskih arhitekata. Ti objekti i danas stoje u Solunu i svojim izgledom privlače čežnjive poglede, kako ljubitelja umetnosti, tako i nepopravljivih nostalgičara.
Poselli i Arrigoni
Propadanje Osmanskog carstva nije bio jednosmerni proces. Neki od poslednjih osmanskih sultana, a posebno njihovi glavni oponenti, Mladoturci, uzorno su se, u trci s vremenom, trudili da modernizuju zemlju. U talasu modernizacije, arhitekte i inženjeri sa Zapada su bili dobrodošli i tu šansu su, više od ostalih, iskoristili Italijani. U Konstantinopolju je Raimondo d’Aronco, sultanov dvorski arhitekta, briljirao kako u reinterpretaciji tradicionalnih orijentalnih motiva u modernim građevinama, tako i u art nouveau građevinama, koje su postale jedno od obeležja tog megalopolisa. U Smirni (Izmir), šarmantne vile za Levantince (lokalni izraz za potomke đenovskih i mletačkih trgovaca), projektovali su arhitekte italo-levantinskog porekla: Storari, Rossetti, Molli, Mongeri. U Solunu su bez premca bili Vitaliano Poselli i Pierro Arrigoni.
Sicilijanac Vitaliano Poselli (1838-1918), prvo je pokušao da se probije u Konstantinopolju, ali poslovi su ga povukli u Solun i od 1886. stvara u tom gradu, prepustivši najlepše poslove u Konstantinopolju većem majstoru, pomenutom d’Aroncu. Poselli je u Solunu dobijao sve najznačajnije poslove: vodeće banke, zgradu osmanske administracije i neobično raznolike verske objekte – sinagogu, jermensku crkvu, katoličku crkvu i Yeni Djami, sabatajsku džamiju.
Pierro Arrigoni (1856-1940), rođeni Torinjanin, u Solunu je nastavio stopama starijeg kolege. S obzirom da je projekte za državne objekte ionako dobijao Poselli, Arrigoni se orijentisao na projektovanje vila za privatne investitore iz bogatih trgovačkih porodica, u čemu je bio naročito uspešan.
Solunske vile
Na kraju devetnaestog veka, bogati industrijalci i trgovci, Jevreji, Dönmeh (sabatajci) i stranci počinju da grade svoje rezidencije u južnom delu grada, ostavivši u centru, u Frankomahali (francuska četvrt) samo sedišta svojih firmi. Najlepše vile bogatih Solunjana nalaze se u nekoliko kilometara dugoj ulici koja vodi prema jugu, koja se danas zove Ulica Vassilissis Olgas (kraljica Olga). U neobičnom, spontano nastalom urbanističkom konceptu, niz modernih, jednoličnih šestospratnica prekidan je insertima šarmantnih, bogato ukrašenih vila građenih pre više od 100 godina. Neka ovaj tekst bude jedna vrsta nostalgične šetnje tom ulicom sa posebnim osvrtom na one vile koje su projektovali Arrigoni i Poselli.
Vila Mehmeta Kapandžija – Ulica Vassilissis Olgas br. 108
Vila Kapandži, kako se i danas zove, eklekticistički je objekat građen oko 1893., po projektu Arrigoni-ja, kao rezidencija za Mehmeta Kapandžija, bogatog bankara i trgovca tekstilom iz poznate sabatajske porodice.
Kada je Solun 1912. priključen Grčkoj, tu je bio smešten prvi grčki vojni komandant, princ Nikolas. A kada se, nešto kasnije, za vreme Prvog svetskog rata, probritanska grčka vlada odmetnula od pronemačkog kralja i napravila sedište u Solunu, premijer Venizelos je živeo u Kapandžijevoj vili. Poznato je i da je vila, sve do 1972., služila kao muška srednja škola, a posle toga, Nacionalna Banka Grčke, koja ju je u međuvremenu kupila, najzad je temeljno obnavlja i od 1989. do danas, ona je mesto za izložbe koje organizuje kulturna fondacija te banke.
Vila Ahmeta Kapandžija – Ulica Vassilissis Olgas br. 105
Nedaleko od vile Mehmeta Kapandžija, nalazi se još jedan eklekticistički biser, rezidencija njegovog mlađeg brata Ahmeta, građena oko 1895., koju je takođe projektovao Pierro Arrigoni. Vila je od 1923., kada su sabatajci proterani u Tursku, u vlasništvu grčke države i od tada je omiljeno sedište državnih institucija. Tako je za vreme rata, vila Ahmeta Kapandžija bila sedište Gestapoa, a kada je Solun 1997. bio European Capital of Culture, u ovoj vili su bile kancelarije organizacionog centra. Možemo se čuditi koliko hoćemo, ali petnaest godina kasnije, u vili su još uvek kancelarije tog centra, neko tu još uvek dolazi na posao i prima platu za to.
Villa Allatini – Ulica Vassilissis Olgas br. 198
Rezidencija bogatog jevrejskog industrijalca Carla Allatini-ja građena je oko 1896., po projektu Poselli-ja. To je najimpozantija vila u Solunu i čim je izgrađena, postala je jedan od simbola grada, ali danas je teško saglediva zbog krošnji drveća u prostranom parku koji je okružuje. Luksuz koji je Allatini planirao za sebe, odredio je kasniju sudbinu objekta. Poznato je da je neko vreme u njoj bio smešten šef međunarodne žandarmerije, italijanski general Robilot, a kada su, 1908., Mladoturci preuzeli vlast, ta vila je, sasvim primereno, izabrana za dostojanstveni kućni pritvor svrgnutog sultana Abdulhamida II. Tako je vila Allatini dobila svog najzahtevnijeg stanara, neuspešnog, konzervativnog vladara, naviknutog na život u luksuzu, i na dvoru, i u zatvoru.
Objekat je 1912. godine preuzela pobednička grčka armija. Kasnije je tu bio smešten Univerzitet, pa Dom zdravlja, a od 1979. do danas tu je Ministarstvo unutrašnjih poslova.
Vila Dina Fernandeza – Casa Bianca – Ulica Vassilissis Olgas br. 180
Vilu Dina Fernandeza, trgovca i industrijalca projektovao je Arrigoni oko 1910. Vila je i danas poznata kao Villa Bianca ili Casa Bianca, po imenu supruge svog vlasnika. Vila, smeštena u prostrani park, lep je primer art nouveau–a. Danas je u njoj umetnička galerija.
Ostale vile u ulici Vassilissis Olgas
Posetilac koji želi da se prošeta Ulicom Vassilissis Olgas imaće priliku da vidi još mnogo vila solunskog fin de siècle. Neke od njih još su u ruševinama, ali, pošto zemljište nije prodato za novogradnju, vidi se namera gradskih vlasti da se i one rekonstruišu.
Kuća Benija Fernandeza (Vassilissis Olgas br. 144), poznata i kao kuća Hirsch, koju je projektovao Arrigoni za drugog člana porodice Fernandez, danas je u ruševinama i čeka da bude renovirana.
Vilu Modiano (Vassilissis Olgas br. 68), koju stariji pamte i kao zgradu Vlade, projektovao je Eli Modiano, solunski arhitekta školovan u Parizu, za svog oca, bogatog jevrejskog trgovca, Jakova Modiana. Danas je u njoj Muzej narodne umetnosti, a pre toga je bila i sedište Vlade provincije Makedonije, i vojna škola, i neka verska institucija.
Velelepna turskobarokna vila Murdoh (Vassilissis Olgas br. 162), danas je umetnička galerija.
Lepa kuća pod imenom „Šalem vila“ tek treba da bude obnovljena.
Neoklasicistička Osman Ali begova kuća ili vila „Melisa“ (Vassilissis Olgas br. 36), danas je Vizantijski istraživački centar.
Primerno je obnovljena Hafiz begova vila (Vassilissis Olgas br. 32), jedna od najvećih i najlepših. U njoj je između dva rata živeo izgnani kosovsko-albanski političar Hasan Priština, kao jedan od retkih muslimana u gradu iz koga su oni službeno bili proterani, ali i on je ubrzo ubijen, po nalogu albanskog kralja Zogua ili jugoslovenske tajne službe. U toj vili je danas škola za slepu i slabovidu decu.
Epilog
Solun je vekovima bio miran, poslovno orijentisan grad primerne verske tolerancije, poslednji eho nestalog al Andaluza iz koga je poreklo vukla većina njegovog stanovništva. Skoro petsto godina grad je bio pošteđen rata i prirodnih katastrofa, ali prva polovina dvadesetog veka, sve je to naplatila, sa sve zateznom zelenaškom kamatom. U tom periodu Solun je postao centralna tačka čitave serije ratova, revolucija, izbegličkih kriza, atentata, požara i genocida. Kad se na kraju podvukla crta, ništa više nije bilo isto. Stari grad je izgoreo u požaru, minareti su srušeni, muslimani i sabatajci proterani, Jevreji pobijeni, a zamenile su ih ogorčene grčke izbeglice iz Male Azije. Prezimena koja su dugo dominirala gradom, Allatini, Kapandži, Modiano, Fernandez, nije više imao ko živ da nosi. Italijanske arhitekte, Poselli i Arrigoni, i sami su podelili sudbinu svog grada, kome su ostali verni do smrti. Poselli je umro 1918. godine, kada je grad već počeo da se nepovratno menja, a Arrigoni je ubijen u Solunu 1940., ne dočekavši tako da vidi samo još jedan, završni udarac gradu kakvog je poznavao.
Svet koji je zlosrećna solunska buržoazija pokušala da stvori više ne postoji i nikad se neće vratiti, ali zgrade koje su gradili još su tu. Temeljna transformacija grada uticala je na njegove građevine, tako da one više nemaju onu namenu za koju su projektovane, nego često neku potpuno nepredvidivu. Predviđene kao bogataške rezidencije ili kao poslovni objekti te zgrade su često menjale svoju funkciju i po nekoliko puta, najčešće da bi postale muzeji, škole ili vladine institucije.
Izgleda da su samo dva objekta, oba Posseli-jeva, nedirnuta prošla kroz ceo užas i sačuvala pritom svoju prvobitnu namenu: to su jedna mala jermenska crkva u blizini Bele Kule i katolička crkva u Frankomahali.
