Veliki požar u Smirni

Na prelasku u dvadeseti vek, Smirna, lučki grad na Egejskom moru, bio je značajna oaza privrednog i kulturnog razvoja u propadajućem Osmanskom carstvu, a posebni šarm mu je davala kosmopolitska etnička mešavina stanovništva. Osim preovlađujućih Grka i Turaka, u gradu su živele i značajne zajednice Jermena i Jevreja, kao i brojni evropski trgovci.  Među Evropljanima najviše je bilo Italijana, ali tu su živeli i Nemci, Francuzi i Englezi, a lokalno stanovništvo ih je jednostavno nazivalo Levantincima, koristeći srednjovekovni termin za Zapadnjake. 

A onda se sve to završilo na tragičan način. Narastajuća netrpeljivost između verskih zajednica u Osmanskom carstvu vodila je ka seriji etničkih čišćenja i podeli stanovništva na Grka i Turke. Pravoslavni „Grci“ iz Anadolije, od kojih su mnogi znali samo turski jezik, kao i „Turci“ sa Egejskih ostrva, zapravo muslimani kojima je grčki bio maternji jezik, bežali su iz svojih sela, gradova i ostrva u sigurnije krajeve, spasavajući živu glavu i noseći u sebi, ne samo gorčinu, nego i želju za osvetom. 

Ceo taj niz događaja vodio je ka tragičnom finalu, za šta Grci imaju samo jednu reč – „Katastrofa“. Kulminacija je bila u Smirni, u septembru 1922, kada je u grad prepun očajnih izbeglica umarširala pobednička vojska Kemala Ataturka. Nekoliko dana kasnije u gradu je izbio veliki požar u kome je život izgubilo nekoliko desetina hiljada ljudi, i za čije izbijanje Grci i Turci, do dan-danas optužuju jedni druge. Stradali su grčki i jermenski delovi grada, a turska i jevrejska četvrt bile su pošteđene.    

Od tog momenta prošlo je sto godina. Grad se sada zove Izmir i mnogo šta nam govori da će njegova tradicionalna kosmopolitska atmosfera u potpunosti biti obnovljena. Grad danas ima skoro 4 miliona stanovnika, široke bulevare sa drvoredima palmi i visoke moderne poslovne zgrade, a u komplikovanoj turskoj političkoj panorami važi za značajno liberalno uporište.

Izmir 2023, tradicionalna gradska arhitektura 

Ipak, još uvek mnogo šta u Izmiru podseća na njegovu očaravajuću prošlost, a centralni deo grada odiše atmosferom prohujalih vremena. Stogodišnjica velikog požara je zgodan povod da zastanemo pred neke od građevina iz prošlosti i pokušamo da, u nekoliko slika, sebi predstavimo način života ljudi koji su tu nekada živeli.

Hanovi i bazari

Deo grada koji je najviše stradao u požaru nije nikada obnovljen u graditeljskom smislu, nego je pretvoren u javni „Kulturni park“, ali južno od njega, u turskoj i jevrejskoj četvrti starog grada, život se nastavio i još uvek podseća na prošle vekove. Centar trgovine je Kemeralti bazar, jedna od najvećih i najstarijih otvorenih tržnica na svetu, u kome se trguje, na manje-više isti način, još od helenističkog perioda. U haotičnom spletu orijentalnih ulica, prodavnica, restorana, džamija i sinagoga, treba biti oprezan, jer lako je pogrešiti, pa umesto u prodavnicu lažnog Louis Vuitton-a može se ući u neku pravu džamiju. 

Izmir 2023. Tipična ulica u Kemeralti bazaru

Današnji izgled bazara nastao je širenjem oko Ulice Mevlevi derviša (danas Ulica Anafartalar), a njegovo zlatno doba nastupilo je u 16. i 17. veku kada je Izmir postao  krajnja tačka poznog Puta svile. U zoni bazara bilo je na desetine, a po nekim dokumentima i na stotine hanova, to jest urbanih karavansaraja. Većina njih nije dočekala naše vreme, ali najatraktivniji među njima, Kizlaragasi han iz 18. veka, potpuno je obnovljen 1995. 

Izmir 2023. Kizlaragasi han. U pozadini je Hisar džamija.

Taj han zauzima centralnu poziciju u Kemeralti bazaru i u njemu se nalaze čajdžinice i prodavnice, a posebno su atraktivne antikvarnice u čijim izlozima možete videti čak i veoma vredne i retke fosile.

Obnovljen je i Kučuk Karaosmanoglu han, takođe iz 18. veka, u kome je danas šarmantni hotel u centru živopisnog bazara. 

S druge strane, burna prošlost grada, ratovi, požari i zemljotresi ostavili su iza sebe i brojne neprijatne tragove i jasno je da neće sve zanimljive građevine biti obnovljene. U gradu danas još uvek ima mnogo očaravajućih porodičnih kuća, napuštenih pre sto godina, koje sada još možemo da vidimo, ali će na kraju ipak morati biti srušene.

Izmir 2023. Oronule, napuštene, tradicionalne porodične kuće

Jevrejsko kulturno nasleđe i mesijanski pokret

Jevreji i kriptojevreji, poznati i kao Maranosi, posle proterivanja sa Iberijskog poluostrva u više su se talasa naseljavali u staru Smirnu.  Njihovi potomci su činili značajni procenat stanovništva grada, a na svom vrhuncu u 19. veku bilo ih je nekoliko desetina hiljada. Većina njihovih potomaka se vremenom iselila u Izrael, pa ih danas u Izmiru nema mnogo i ne bi mogli da obnove i održavaju devet sinagoga u centralnoj gradskoj zoni, kada ne bi bilo fondova Evropske Unije i nemačke vlade predviđenih za te svrhe. Te izmirske sinagoge spolja izgledaju neugledno, jedva su nešto više od običnih kuća, često blizu jedna drugoj, i zapravo teško ih je zapaziti u mnoštvu prodavnica i džamija Kemeralti bazara. Najveća među njima je bila Portugalska sinagoga, koju su osnovali Maranosi proterani iz Portugalije u 16. veku. 

Izmir 2023, ulaz u Portugalsku sinagogu

Portugalska sinagoga je bila centralna tačka mesijanskog pokreta koji je u sedamnaestom veku uzdrmao svetsku jevrejsku zajednicu. U centru ujdurme našao se Sabataj Zevi, izmirski rabin i mistik koji je, zahvaljujući nizu koincidencija vezanih za njegovu ličnost, od mnogih prepoznat kao jevrejski mesija. Širom jevrejskog sveta proširila se novoprobuđena nada i  mesijanski pokret je dostigao neslućene razmere, iako ni oponenata nije bilo malo. U jednom momentu, Sabataj je sa svojim sledbenicima zauzeo Portugalsku sinagogu, isterao njene neprijateljski nastrojene rabine i tako je Portugalska sinagoga u Izmiru postala svetski centar tog novog mesijanskog pokreta. 

Sve se na kraju loše završilo. Sabataj je, ucenjen od strane sultana, prihvatio islam, priznavši tako da nije mesija, na ogromno razočaranje svojih sledbenika. Međutim, jedan deo njih protumačio je taj njegov čin kao neki privremeni manevar, pa su ga u tom činu sledili, takođe formalno prihvativši islam. Ta nova kripto-jevrejska zajednica, poznata pod imenom Dönmeh, karakteristična pre svega za grad Solun, vremenom je evoluirala u najliberalniji i najmoderniji sloj društva poznog Osmanskog carstva i rane Republike, a analogija sa  evropskim iluminatima sama se nameće. Da li ih i danas ima, to ne znamo, jer se niko javno ne izjašnjava kao sledbenik Sabataja Zevija. 

Izmir 2023. Rodna kuća Sabataja Zevija?

Odmah preko puta Portugalske sinagoge, kada se pređe Ešref-pašina ulica, na ulasku u staru rimsku agoru iz vremena cara Marka Aurelija, nalazi se jedan lep troetažni stambeni objekat iz sedamnaestog veka, koji se upravo rekonstruiše i za koji se tvrdi da je porodična kuća Sabataja Zevija. Ne verujem da ima nekih pouzdanih dokaza za tu tvrdnju, ali nema ih ni protiv nje. Zna se da je njegov otac bio bogati trgovac koji je mladom, talentovanom Sabataju omogućio ono što se u to vreme smatralo za najbolje obrazovanje. I zaista, od svih ljudi koji su za sebe tvrdili da su proroci, mesije ili božji sinovi, Sabataj je za to bio najkvalifikovaniji. Umro je u izgnanstvu, u Ulcinju, 1676 godine. 

Izmirski Jevreji, izbegli iz Španije, doneli su sa sobom i neke običaje iz starog kraja. Omiljeni doručak stanovnika Izmira su do današnjeg dana  izvesni boyoz, pecivo španskog porekla koje liči na mantije. Danas se boyoz prave samo u Izmiru, nema ih ni u Španiji, ni u Istanbulu, ni u Izraelu.  Kada su došli iz Španije, Jevreji su stanovali u skromnim kućama koje okružuju malo zajedničko dvorište, koje se zvalo kortejo (ili cortijo), što je i model i termin prenesen iz bivše domovine. Tako je u početku izgledala čitava jevrejska četvrt, ali danas je gotovo nemoguće naći neki autentični kortejo, i pored napora koji se ulažu u obnovu jevrejskog nasleđa. Jedan kortejo je obnovljen, ali je neatraktivan, neautentičan i prazan, iako ga navodno koristi neka gradska Uprava. 

Levantinsko nasleđe u Izmiru

Izraz „Levantinci“ se originalno koristio za potomke stanovnika hrišćanskih kraljevstava iz doba krstaških ratova, te đenovljanskih i venecijanskih srednjovekovnih trgovaca koji su, posle pada Vizantije, ostali u Osmanskom carstvu, primivši lokalne orijentalne običaje, ali sačuvavši svoju veru i jezik. Kada je kasnije došlo do nove imigracije trgovaca iz Evrope, koji su sa sobom doneli zapadnoevropsku kulturu, lokalno grčko i tursko stanovništvo je i njih nazivalo Levantincima. Levantinske četvrti u Izmiru su bile oaze zapadne Evrope u srcu Orijenta i mnogo šta od toga vidljivo je i danas. Najkarakterističniji za Levantince bili su delovi današnjih četvrti Budža i Bornova, koje su tada bile na periferiji grada, kao i Karšijaka, sa druge strane Izmirskog zaliva u kome se nalaze neki od najlepših primeraka „levantinskih“ vila. Bogate trgovačke levantinske porodice pružale su priliku lokalnim arhitektama da se istaknu, ali na žalost, za većinu vila danas ne možemo da nađemo pouzdane podatke o projektantima.

Izmir, Karšiaka 2023, Aliotti Mansion

Porodica Aliotti, firentinskog porekla, bavila se trgovinom orijentalnih tepiha i bila je jedna od najbogatijih. Imali su imanja i u Budži i u Bornovi i širom sveta, a njihova vila u Karšijaki iz 1914, na obali Egejskog mora sigurno je jedna je najlepših. U duhu tradicije, ta vila danas pripada jednom od najbogatijih stanovnika Izmira. 

U blizini, na istoj promenadi uz obalu mora u Karšijaki, nalazi se i vila koja je pripadala nemačkoj  porodici Löhner.  Vila je obnovljena 2004, a kada je lep dan, kafić u njenom prizemlju  omiljeno je mesto za izlazak onih koji žele da budu viđeni. 

Izmir, Karšijaka 2023,  Löhner Mansion

U četvri Bornova preovlađivali su Britanci i to se vidi i danas u nekoliko glavnih ulica u kojima stanuje liberalna gradska elita. U njima se sa obe stane ulice nalaze kafići, barovi i pivnice, uglavnom u britanskom stilu, sa zvučnim imenima: „The Doors“, „Rock and Burger“, „North Irish Pub“ i slično.

Izmir, Bornova 2023 , karakteristična pivnica u britanskom stilu

Darko Veselinović, Mart 2023