Najružnije zgrade na svetu

Kao i u nekim drugim oblastima stvaralaštva, tako i u arhitekturi, osim izbora za one najuspešnije i najlepše zgrade postoje i izbori zgrada koje su najneskladnije, najružnije i važe za najveće stručne promašaje. Naravno da se to ne odnosi na beznačajne seoske kuće sa alpskim krovovima i mermernim lavovima, nego na građevinske objekte koje po svom značaju, lokaciji i monumentalnosti zaslužuju da se uopšte nađu na nekoj takvoj listi.

Izbor je, naravno, uvek veoma subjektivan i često kontroverzan, pa se na listama najružnijih zgrada nalaze i neki objekti koje drugi smatraju remek-delima. Tako je, na primer, Orson Welles, vodeći filmski stvaralac, javno zažalio što neke zalutale bombe u španskom građanskom ratu nisu srušile crkvu Sagrada Familia u Barceloni, koju je on smatrao najružnijim građevinskim objektom. Izgleda da je g. Welles u toj svojoj oceni ostao usamljen, ali broj onih koji su se slično izrazili o pariskom Centre Georges Pompidou  je znatno veći i taj objekat, koji oštro kontrastira svojoj romantičnoj okolini u starinskoj četvrti Beaubourg, ponekad se nađe na listi najgorih svetskih građevina, a kao što znamo, mnogi drugi ga smatraju za veoma značajnu prekretnicu u savremenoj arhitekturi. Slično tome, objekti Franka Gehry-ja, zbog svog specifičnog izgleda, nalaze se podjednako na listama i najlepših i najružnijih zgrada na svetu. Šta tek reći za zgradu sedišta Centralne kineske televizije, autora Rem-a Koolhaas-a, koja je od strane struke veoma dobro primljena i dobila je značajne nagrade, ali koju obični građani Pekinga često pogrdno nazivaju „bokserskim gaćama“, a neki u njenom obliku uspevaju da vide i pornografske motive. Generalno, na savremenim listama najružnijih objekata nesrazmerno mnogo ima brutalističkih objekata, što prvenstveno ukazuje na trenutni odnos  javnosti prema tom arhitektonskom stilu. Treba naglasiti da se značajni brutalistički objekti u Skoplju (brutalist capital of the world) ne nalaze na tim listama, za šta treba zahvaliti umešnosti vodećih makedonskih projektanata u vreme obnove posle zemljotresa, koji su se dobro snašli u tom, tada popularnom, arhitektonskom izrazu. Takva argumentacija se, međutim, ne može primeniti za najbrutalniji od svih skopskih brutalističkih objekata, Univerzitet „Kiril i Metodij“, koji je, srećom, dobro sakriven rastinjem, pa ga je teško zapaziti i to ga je spasilo nezahvalne nominacije. Dok god je rastinje oko tog Univerziteta dovoljno gusto, čast našeg okruženja u prestižnom društvu najružnijih svetskih objekata, braniće samo Nacionalna biblioteka u Prištini, kojoj su glavni ukrasi neobični „karfioli“ na ravnom krovu.

I pored sve subjektivnosti i raznolikosti ljudskih ukusa, neki objekti su gotovo nezaobilazni na listama najružnijih objekata, kao na primer, veliki piramidalni hotel Ryugyong u Pjongjangu, Elephant  building u Bangkoku, koji liči na slona ili Longaberger Basket Company building u Ohaju, koji liči na korpu, a među takvima se, pomalo iznenađujuće, nalazi i jedan objekat iz Italije, milanski Torre Velasca.

Torre Velasca Kad se uzme u obzir subjektivnost i kontroverznost, izbor najružnije zgrade na svetu je retko kad nešto više od neobavezne zabave. Ipak, kada je ugledni londonski „The Daily Telegraph“ objavio svoju listu najružnijih zgrada i na njeno prvo mesto stavio milansku Velasca kulu, ispred Ryugyong hotela i prištinske biblioteke, malo kome je to, od milanskih arhitekata, bilo zabavno. Po pristupu temi, izboru objekata, stručnosti  i primenjenoj argumentaciji moglo se zaključiti da je stvar ozbiljna i da se Britanci ovog puta ne šale. Ono što je oduvek bilo pomalo sumnjivo, sada se i ozvaničilo, a pozivanje na raznolikost ljudskih ukusa nije više bio dovoljno ubedljiv izgovor.

Knedla se zaglavila u grlu ponosnih Milaneza. Zaboga, kako se moglo dogoditi da se na vrhu liste najružnijih zgrada nađe objekat iz Karavađovog Milana, grada Leonardove “Poslednje večere”, centra svetske mode i dizajna, grada i zemlje koji su u našoj podsvesti oličenje prefinjenosti i stila?

Ali, dosta jadikovanja, pokušajmo da nađemo razumno objašnjenje.

Posle drugog svetskog rata, Italija se našla u teškom političkom i ekonomskom položaju, ali je uz pomoć moćnog zapadnog saveznika, posle par teških godina ipak izlečila ratne rane i usledio je značajan privredni uspon. U tome su prednjačili gradovi na severu zemlje, a posebno Milano. U toku 1950-ih kada je već bilo jasno da se zemlja oporavila i bila u punom zamahu, osetila se potreba za nekim upečatljivim simbolom progresa, a to su za tadašnje Italijane (slično kao za današnje Kineze i Arape)  bili, pre svega, neboderi u američkom stilu. Idealna prilika za formiranje jednog takvog simbola se ukazala kada su gradske vlasti odlučile da se na trgu Velasca, u u centru Milana, na mestu koje je ostalo prazno zbog ratnog bombardovanja, dozvoli izgradnja nebodera visine 100 metara. Posao projektovanja dodeljen je etabliranoj milanskoj arhitektonskoj firmi BBPR, koja se činila kao najbolji mogući izbor.  Vlasnici firme su u to vreme bili Lodovico Barbiano di Belgiojoso, Enrico Peressutti i Ernesto Nathan Rogers, sva trojica istaknuti intelektualci iz uticajnih porodica, članovi svetske arhitektonske elite i najuglednijih svetskih udruženja, urednici poznatih stručnih časopisa i predavači kako na italijanskim, tako i na stranim univerzitetima, pa i prestižnom Princetone-u, Yale-u, MIT-u. Informacije o pojedinačnim doprinosima dizajnu nisu saopštene, pa ih možemo smatrati ravnopravnim autorima.

Evo kako su oni razmišljali. Lokacija objekta je u samom starom gradskom jezgru, na pola kilometra od Duoma. Neboder od stakla i aluminijuma na takvom mestu bio bi očigledan vizuelni atak na ceo centar grada, a ne bi ispunio ni zahtev da simbol nove Italije bude tipično italijanski. Zbog toga je bilo primereno odabrati masivniji sistem gradnje koji će se bolje uklopiti u okolinu iz 18. i 19. veka. Takođe, ocenjeno je da bi oblik običnog četvrtastog kvadra bio nezanimljiv, pa su pokušali da pronađu neki drugi oblik koji ima istorijsko opravdanje. Uzor im je bio na dohvat ruke. Oblik kula na Sforzesca Castello, najznačajnijeg milanskog istorijskog objekta, je tačno ono što im je trebalo: može se nazvati tipično milanskim i smatra se vizelno dopadljivim.

Naravno, ne treba doslovno kopirati stare građevine, nego ih treba interpetirati na savremeni način, naročito u pogledu konstrukcije. Zbog toga proširene spratove na novoprojektovanoj Velasca kuli nose snažni betonski kosnici, koji su karakteristika 20. veka i pokazuju tehničku superiornost našeg doba.

Sve su to bile sasvim razumne odluke, imale su svoje objašnjenje i opravdanje, način razmišljanja je bio akademski potpuno ispravan. Rezultat – totalni fijasko.

Inače, fijasko nije bio odmah priznat od strane struke. Kada je objekat bio gotov, autori su čak dobili godišnju nagradu za najbolji izvedeni objekat u Italiji. Neki milanski arhitekti ni danas ne priznaju neuspeh, nego o objektu govore kao o “protestu protiv internacionalnih arhitektonskih standarda” ili kao o “inventivnoj arhitekturi i prvom modernom pečurkastom objektu”, ili kao o “ponosu Milana koji ne nema nameru da se takmiči sa drugim italijanskim gradovima u pogledu renesansnosti”.

Tako se bar zvanično govorilo, ali nezvanično autori ovog objekta više nisu dobijali projekte takvog značaja, a fotografije objekta nisu se pojavljivale tamo gde se promovisalo italijansko privredno čudo. Sva sreća, pa je iste, 1958. godine, u Milanu završena kula Pirelli, koja je u potpunosti ispunila taj zadatak i čiji su autori, Gio Ponti i Pier Luigi Nervi, posle toga postali svetske zvezde i dobijali prestižne poslove, iako su već bili duboko u sedmoj deceniji života.

Kasniji uticaj objekta

Neuspeh kule Velasca imao je značajan efekat na arhitektonsku misao. Fijasko i pored akademski ispravnog razmišljanja je neka vrsta arhitektonskog paradoksa i to je zabrinulo  projektante. Kako treba postupiti kada se nađete u sličnoj situaciji?

Do danas u Milanu ima onih arhitekata koji se poigravaju sa istom idejom. Ne verujem da na taj žele da naknadno amnestiraju svoje prethodnike, nego verovatno smatraju da njihove ideje ipak nisu do kraja ispitane. Smatraju da treba probati još nekoliko puta, korigovati osnovnu ideju i kad-tad će se pokazati da su stari majstori bili na dobrom putu.

Ali, neki su krenuli suprotnim putem. Dvadesetak godina posle epizode sa Velasca kulom, jedna grupa projektanata, suočena sa sličnim problemom, rešavala je paradoks na radikalno suprotan način. Bili su to Renzo Piano, Richard Rogers i Gianfranco Franchini, projektanti Centre Georges Pompidou , planiranog da bude centar moderne umetnosti  u starinskom kvartu Beaubourg  u Parizu. Oni su bili potpuno svesni neuspeha kule Velasca. Štaviše, Richard Rogers je blizak rođak Ernest-a Nathan-a Rogers-a, koautora kule Velasca, a Piano i Franchini su studirali arhitekturu u Milanu upravo u vreme kada je kula dovršavana. Znali su dobro šta ne smeju da urade, ali nisu još bili sigurni šta smeju, pa su odlučili su da rade sve suprotno od onoga što bi uradili njihovi cenjeni prethodnici. Razmišljali su potpuno neakademski i napravili objekat koji uopšte ne poštuje okolinu, a na fasadu su izbacili sve instalacione cevi i kanale, inače neopravdano velike i obojili ih različitim bojama za vodovod, klimatizaciju, kanalizaciju, hidrante…. Bakice iz komšiluka bile su očajne, a novine su pisale o novom pariskom monstrumu. Sve je, dakle, bilo suprotno od prvih zvaničnih reakcija na Torre Velasco. Kontroverze su ostale do danas, ali, dugoročno, objekat je ipak prihvaćen od građana, a stručna javnost je ionako bila blagonaklona još u startu. Ipak, bolje je ne donositi neki generalni zaključak. Pokušajmo da zamislimo da su to uradili u centru Milana, na trgu Velasca, na mestu sadašnje kule. Nisam baš siguran da bi izvukli živu glavu.

Pogled iz vedrijeg ugla

Lično sam video neke od objekata koji su se na ovaj ili onaj način našli na listama najružnijih i pomenuti su u ovom tekstu. Hajde da pokušamo da ih sagledamo iz vedrijeg ugla, naročito sa stanovišta uticaja koji oni imaju na svoju okolinu.

Pre četvrt veka Priština je bila grad potpuno bezličnih i nezanimljivih objekata. Zapravo je biblioteka je bila jedina zgrada koja je uopšte privlačila pažnju u tom moru građevinskog ništavila i to je, na izvestan način,  delovalo čak osvežavajuće. “Karfioli” na krovu su, naravno, svetlarnici koji u čitaonice unose preko potrebnu difuznu dnevnu svetlost.

Zgrada Centralne kineske televizije se nalazi u poslovnom distriktu Pekinga među konzervativnijim, pristojno isprojektovanim internacionalnim neboderima koji bi isto tako mogli biti i u Hongkongu i u Atlanti, i bilo gde, i bili bi potpuno neprepoznatljivi.  Zgrada televizije je ta koja svojim neobičnim izgledom daje šarm i prepoznatljivost celom tom distriktu i podiže estetsku vrednost svakom pojedinačnom njegovom objektu. Žao mi je što to moram da kažem, ali gospodin Welles je ozbiljno pogrešio. Sagrada Familia ne samo da ukrašava panoramu Barselone, nego je čak čini pomalo bajkovitom. 

Centre Georges Pompidou se zaista ne uklapa u svoju četvrt. Pa šta? Ima drugih takvih četvrti u Parizu, one su ostale nedirnute i možemo da im se divimo koliko hoćemo. Budimo iskreni, kvart Beaubourg i zgrade u njemu niko ne bi ni zapazio da nisu dobile poseban šarm kao kontrast ovom modernom objektu.

Nažalost, dosta je teško sada napisati nešto pohvalno o kuli Velasca u Milanu. U najmanju ruku, bio je to častan projektantski pokušaj. Možda bismo bar to mogli da cenimo.