U arheološkom obilju koje pruža drevni grad Solun, najveća pažnja se pridaje objektima iz antičkog i vizantijskog doba koji su jasno obeleženi na terenu, mapama i turističkim priručnicima. Objekti iz osmanskog perioda, koji su svedoci jevrejskog ili islamskog nasleđa, u drugom su planu. A jedan od njih, iako obavijen mistikom, a jedinstven po arhitekturi, kao da je utonuo u informativni mrak. Njega je u današnjem Solunu teško naći, podaci nisu široko dostupni, a na njemu nema oznaka koje bi posetioca informisale o istoriji i prvobitnoj funkciji objekta. Ne treba se čuditi takvom odnosu prema tom objektu, čije pravo ime je Yeni Djami, jer on je služio kao bogomolja za jednu od najneobičnijih sekti u istoriji. Sledbenicima ostalih vera oni su bili su poznati kao Donmeh, a sami sebe zvali su Ma’min. Da bismo razumeli ovu građevinu neophodno je da se prvo upoznamo sa neobičnom istorijom sekte koju ona reprezentuje.

Jevreji u Solunu

Kada su 1492. hrišćani osvojili i poslednje mavarsko uporište u Španiji, muslimansko i jevrejsko stanovništvo bilo je proterano. Većina muslimana se naselila u severnu Afriku, odakle su njihovi potomci, nenadmašni gusari, sledećih vekova terorisali evropske brodove i primorska naselja. Jevreji su svoj dom našli u verski najtolerantnijoj zemlji tog vremena – Osmanskom carstvu. Naročito velik broj njih došao je u grad Solun u kome su, u neobičnoj nacionalno-verskoj mešavini stanovništva, predstavljali relativnu većinu sve do tragičnih ratova u 20. veku. 

Jevrejskoj zajednici u Solunu kasnije su se pridružili i  Maranosi, Jevreji koji su prvobitno, da bi izbegli progon sa Iberijskog poluostrva, prešli u katoličanstvo, a jevrejske rituale su dugo posle toga održavali u tajnosti. Ipak, nepoverenje naroda i Inkvizicije prema njima bilo je tako veliko, da je stalni strah od pogroma vremenom  i njih oterao u gradove Osmanskog carstva, a Solun je i njima bio omiljena destinacija. I pored toga što su se u tom momentu smatrali hrišćanima, njima nije preostalo ništa drugo nego da, u novoj domovini, pređu u judaizam, okruženi izvesnim nepoverenjem „pravih“ Jevreja. 

Ali, uskoro, stvari su postale još komplikovanije. 

Mesija

U 17. veku, Sabataj Zevi, daroviti kabalista iz Smirne (Izmir), proglasio je sebe za mesiju, a kada je njegove kabalističke proračune potvrdio je drugi slavni kabalista, Natan iz Gaze, glas o tome se munjevito raširio, pa je Sabatajeva slava i pomama koja je potom usledila, dobila ogromne razmere. Sabataj je krenuo u seriju promovišućih putovanja po Carstvu, praćen grupom sledbenika i izazivajući veliku pažnju, kontroverzu i podelu gde god bi se pojavio. Njegova poseta je ostavila dubok utisak i na solunske Jevreje, koji su se oštro podelili na pristalice i protivnike. 

Osmanske vlasti, u početku ravnodušne, vremenom su postajale opreznije, a  kada ga je jedan konkurent (kolega mesija) optužio za nameru rušenja Carstva, više se nije moglo čekati. Vlasti nisu želele da ga ubiju, jer bi to od njega napravilo mučenika, pokret bi ojačao i možda zaista ugrozio Carstvo, pa su ga stavili pred dilemu. Ponuđeno mu je da, ili bude odmah ubijen, pa ako je stvarno mesija, nek lepo vaskrsne i spase svet,  ili da pređe u islam i za to dobije novčanu nagradu. Ovozemaljske vrednosti su bile privlačnije i Sabataj Zevi je sudbonosne 1666., kada je po kabali trebalo da spase svet, objavio da prelazi u islam. …I zaista, dobio je državnu penziju, neko vreme se još pojavljivao u javnosti, dajući dvosmislene izjave, pa se povukao u Ulcinj gde je umro 1676. godine, pod nejasnim okolnostima. Nekoliko  godina kasnije putujući kroz Skoplje umro je i njegov prorok Natan iz Gaze.

Za njegove sledbenike, Zevijeva konverzija u islam, bila je ravna kosmičkoj katastrofi i oni su stavljeni pred sudbinsku dilemu. Neki su, utučeni, priznali grešku i vratili se tradicionalnoj jevrejskoj veri. Drugi su, ostavši Jevreji, nastavili da u dubokoj tajnosti održavaju kult Sabataja Zevija, možda i do današnjeg dana.  Treći, a među njima posebno Solunjani, dosledno su ga sledili i prihvatili islam, smatrajući to taktičkim, privremenim potezom, koji doduše, niko ne razume, ali čiji će efekti biti jasni tek kasnije. Ti poslednji su nazvani Dönmeh, što je pežorativni izraz, ali možemo ih zvati sabatajcima, po rodonačelniku pokreta. Zapazimo da su članovi  jedne tipične sabatajske porodice prvo bili Jevreji u Španiji, pa se neiskreno pokrstili kao Maranosi, zatim nevoljno prešli u judaizam, pa iskreno postali sledbenici Zevija, i onda, neiskreno, ali svojevoljno, prešli u islam. 

Dönmeh u Solunu

Sabatajska sekta dugoročno je mogla da opstane samo u Solunu, gradu u kome je nastavljena tradicija uzorne verske tolerancije iz bivše domovine – al Andaluza, mavarske Španije. Iako u početku prezreni otpadnici, vremenom su u gradu postali prihvaćeni kao posebna autohtona religijska grupa, sa svim pravima koje nosi taj status. U religijskom smislu islamska forma je postepeno dobijala na značaju u odnosu na jevrejski supstrat i njihova vera je zaista, posle izvesnog vremena, imala islamskih koliko i jevrejskih elemenata, sa posebno izraženim obostranim misticizmom. 

Vreme je radilo za njih. Sabatajci su bili izrazito ekonomski uspešni i mnogi od njih su se značajno obogatili, sagradivši velike, bogato opremljene vile. Možda je porodična tradicija stalnih prelazaka iz jedne u drugu veru dovela do neke vrste religijskog relativizma, sve u svemu, u  19. veku,  sabatajci su  postali predvodnici u evropeizaciji, obrazovanju i liberalnim idejema, a Solun je, zahvaljujući njima, postao najliberalniji i najprogresivniji grad u Carstvu. Oni su imali značajno učešće u mladoturskom pokretu, pa su tako u prvoj mladoturskoj vladi čak tri ministra bili sabatajci. Osnivač turske republike, Mustafa Kemal Ataturk, rođeni Solunjanin, iako nije iz sabatajske porodice, bio je đak sabatajske škole, najbolje i  najslobodoumnije u gradu. Tako su, dakle,  evoluirani sabatajci,  na ovaj ili onaj način, aktivno učestvovali u događajima koji su na kraju zaista doveli do osnivanja Republike i rušenja Osmanskog carstva, pa neki u tome vide konačno ispunjenje misije Sabataja Zevija. 

Poslednji eho nekadašnjeg sjaja

Ratovi u 20. veku temeljno su izmenili grad. Solun je pripao Grčkoj, a posle grčkog vojnog poraza u Maloj aziji, došlo je do prisilne razmene stanovništva. Sabatajci su, kao vrsta muslimana, službeno proglašeni za Turke  i 1923. proterani u Tursku, iako ni jezički, ni etnički, ni istorijski nisu imali nikakve veze sa turskim narodom. Doduše, to se pokazalo kao spasonosno za njih, jer da su nekako ostali u Solunu, bili bi uništeni u holokaustu dvadeset godina kasnije, a u neutralnoj Turskoj bili su zaštićeni. Većina sabatajaca se doselila u Istanbul, gde nisu bili grupisani i gde su španski jezik zamenili turskim, pa su se većim delom utopili u tamošnje muslimane ili ateiste. Koliko u današnjoj Turskoj ima sledbenika ovog religijskog pravca teško je proceniti, jer se malo ko od njih izjašnjava javno. Ipak na osnovu retkih javnih primera, poznato je da njihovi naslednici sve do danas značajno utiču na tursko društvo, uvek na strani sekularnosti, prosvećenosti i liberalnih ideja. 

Iako tradiciju Sabataja Zevija,  danas održava udruženje Dönmeh West preko svog sajta, jedini pravi materijalni ostatak ove neobične verske zajednice  je Yeni Djami, građevina koja, doduše pod mimikrijskim imenom, i dan-danas ponosno stoji u gradu Solunu. 

Yeni Djami

Yeni Djami (značenje je: nova džamija, a piše se i Yeni Cami, Yeni Jami ili Yeni Tzami) nalazi se oko 1300 m jugoistočno od Bele Kule. Objekat je posle proterivanja muslimana neko vreme služio kao Arheološki muzej, što i danas piše iznad ulaza,  ali od kako je u tu svrhu izgrađen novi, velelepni objekat, pre 50 godina, objekat je izgubio tu funkciju i otvara se samo za povremene izložbe. Zvanično ime objekta je Stari arheološki muzej i nalazi se u ulici koja se još uvek zove Ulica arheološkog muzeja. Ako su se profesionalni zaštitari graditeljskog nasleđa namerno odlučili za ovakvu mimikriju da bi zaštitili objekat od verske netrpeljivosti u nemirnim vremenima, u tome su potpuno uspeli, jer objekat možemo smatrati očuvanim. U vreme svoje posete objektu, koji je bio otvoren zbog slikarske izložbe, autor ovog teksta je gotovo probudio dva službenika nenavikla na posetioce. Ulaz se ne naplaćuje, posetioci su retki, a ništa na licu mesta ne ukazuje na stvarno ime i istoriju objekta.  

Za izradu projekta angažovan je tada vodeći solunski arhitekta Vitaliano Poselli (1838-1918), koji je u svoje doba bio vrlo cenjen. Rođen je na Siciliji, a kad je već bio u zrelim godinama (1886) doselio se u Solun, gde je u specifičnoj atmosferi  raspada carstva, ali burnog intelektualnog progresa, doživeo vrhunac karijere, radeći značajne državne i verske objekte, te bogataške vile. Među značajnim objektima koje je projektovao nalaze se sinagoga, pa katolička i jermenska crkva, dve vodeće banke,  zgrada državne administracije i luksuzna vila Allatini, u kojoj su kasnije Mladoturci držali sultana u kućnom pritvoru. Bio je to rutinirani arhitekta koji se vešto prilagođavao svakom projektnom zadatku. Poznavao je graditeljsku tradiciju svoga grada, ali i moderne stilove sa Zapada, koje je po potrebi mešao i tako, zajedno sa mlađim kolegom, Pierrom Arrigonijem, oblikovao grad svojevrsnim šarmom eklekticizma.

Projektovati džamiju za sabatajce, poreklom iz mavarske Španije, pomalo Jevreje, pomalo muslimane, sledbenike mističnog kabaliste, a zaljubljenike u liberalne ideje sa Zapada, bio je ozbiljan izazov. Ipak, Poselli je već dugo bio u Solunu i dobro je znao o čemu se tu radi.  Hrabro je formirao jedinstvenu građevinu u stilu kakav se više neće pojaviti. Rezultat je zanosna mešavina umetničkih uticaja povezanih sa istorijom te verske zajednice. Korintski stubovi kao obeležje lokalne tradicije, nose mavarske potkovičaste lukove koji podsećaju na bivšu domovinu.  Prozori su oblikovani po ugledu na bečke orijentaliste, a sveprisutna je dekoracija od niza Davidovih zvezda, u čast stare religije, ali i arabeske i arapska kaligrafija kao obeležje novoprihvaćene vere. Art Nouveau vitraž se nalazi u mavarsko-andaluzijskom luku iznad ulaza, a objekat krase i dve sahat-kule za užurbano novo doba, ali i sunčani sat za stara dobra vremena. Što posmatrač duže gleda, nalazi sve više stilskih elemenata iz ionako već neo-,-revival, pseudo-, stilova. Neoklasicizam, pseudomavarski stil, Art Nouveau, romantičarski orijentalizam, neo-Barok ( …a nešto sam verovatno i propustio). Teško je zamisliti okolnosti u kojima bi neko ponovo poželeo da napravi ovakav objekat, i tako solunski  Yeni Djami ostaje jedini objekat svoje kategorije, zauvek usamljen u vremenu, jedinstven i neponovljiv.