Ankara – Ataturkov grad

Posle Velikog rata, nastupio je poslednji čin rasula Osmanske imperije. Nekada najveća svetska sila bila je izložena bespoštednom rasparčavanju teritorije. Potpuni kolaps sprečila je republikanska vojska Mustafe Kemala Ataturka, koja se uspešno suprostavila carskoj vlasti, stranim okupatorima i grčkim pobunjenicima. Ali jedna stvar je dobiti rat, a sasvim druga suočiti se sa tragičnom zaostalošću zemlje koju je Kemal Ataturk nasledio od osmanskih sultana. Valjalo je krenuti od početka. Program temeljnih reformi preokrenuo je naopačke  život  ljudi. Dojučerašnji sultanovi podanici dobili su prezimena, pravo glasa, latinično pismo i švajcarski građanski zakonik, a zabranjeni su im derviški redovi, fesovi, hidžabi i šerijatski zakoni. 

Još dok su bogati kosmopolitski gradovi na zapadu zemlje bili pod stranom okupacijom, Kemal je za glavni grad nastajuće Republike proglasio Ankaru, zabačenu anadolsku kasabu. Uspeh temeljnih društvenih reformi najuočljiviji je danas na ulicama tog grada, koji je postao izlog nove, ponosneTurske. Zabačena kasaba postala je svetski velegrad, broj stanovnika porastao je sa trideset hiljada na oko pet miliona, krivudavi sokaci su postali široki bulevari, a dućani na ćošku prerasli su u beskonačne nizove luksuznih  poslovnih zgrada, auto salona i šoping molova.

Prvi nacionalni arhitektonski pokret

Na samom početku tog procesa, jedna mala grupa arhitekata bila je spremna da iskoristi povoljan trenutak i novoj vlasti ponudi već formirano instant stilsko rešenje koje će se uspešno uklopiti u program nacionalnog preporoda. U momentu formiranja Republike, proces nastajanja tog osobenog stila trajao je već najmanje 10-15 godina, a u njegovom formiranju bitnu ulogu imale su političke neprilike. Kako su se od Imperije odvajali prvo hrišćanski, pa onda i muslimanski narodi, tako je i nova turska arhitektura bila u stalnoj autokorekciji i u svojoj završnoj formi je odražavala  prvenstveno turske, a ne opšteislamske, niti nadnacionalne „osmanske“ vrednosti. Osim toga, morala je da napravi otklon od klasične osmanske arhitekture, sada smatrane reakcionarnom, te ugledanjem na uspešne zapadne zemlje da naglasi moderne trendove, ali i da izbegne poniznu imitaciju Zapada. I pored svih tih ideoloških izazova, nekolicina  turskih arhitekata, provlačeći se između Scile i Haribde, uspešno je gradila zapadnjačke objekte sa orijentalnim ukrašavanjem, nacionalog, ali ne i islamskog karaktera. Savremenici su o njihovom stilu govorili kao o neoklasičnom turskom stilu ili kao o nacionalnoj arhitektonskoj renesansi, ali kasnije je u akademskim krugovima skovan rogobatni izraz koji se i danas koristi: Prvi arhitektonski nacionalni pokret, a koji ukazuje da će u kasnijem razdoblju u Turskoj biti aktuelan, i znatno manje uspešan, takozvani Drugi arhitektonski nacionalni pokret.

Osnivači pokreta su arhitekte Kemalettin Bey, školovan u Berlinu i Vedat Tek, školovan u Parizu, a među onima koji su im se pridružili najviše su se istakli Arif Hikmet Koyunoglu i Giulio Mongeri. Tempo njihovog rada u dvadesetim godinama bio je zadivljujući, pa su njihovi objekti preplavili velike turske gradove. Doduše, u Istanbulu, u mnoštvu interesantnih objekata iz svih razdoblja, teško ih je zapaziti na prvi pogled, ali, u Ankari upravo ti objekti daju karakter novoformiranom gradskom središtu. Među tim ankarskim objektima ističu se hotel za narodne poslanike Ankara Palas (1927, započeo Vedat Tek, nastavio Kemalettin Bey), Gazi univezitet (1926, Kemalettin Bey), Etnografski muzej (1930, Koyunoglu), Muzej slikarstva i skulpture (1927, Koyunoglu), a naročito Mongerijevi objekti, od kojih posebnu pažnju privlači zgrada sedišta Ziraat banke, koja u Turskoj važi za najtipičnijeg i najuspešnijeg  predstavnika stila. 

Istorija Ziraat banke

Ziraat (poljoprivrednu) banku osnovao je u Pirotu, tadašnji niški guverner Midhat paša 1863. godine, kako bi pomogao lokalnim seljacima da prevaziđu finansijske teškoće. S obzirom na današnju finansijsku moć te banke, to je najveća kompanija ikad osnovana na teritoriji Srbije. Osnivanje ove banke je jedan od prvih uspešnih prozapadnih poteza Midhad paše, svojevrsnog Ataturkovog prethodnika, koji je kasnije napravio bogatu političku karijeru kao vodeći reformator i modernizator imperije i zahvaljujući tome uživao veliki ugled u Evropi. Naravno, prvom prilikom kada su u Carstvu ponovo dunuli konzervativniji politički vetrovi, svoju preuranjenu  progresivnost platio je glavom, kako i priliči pravom turskom paši.

Iako je banka generalno bila uspešna, opstanak joj je u kasnijem periodu često bio ugrožen stalnom političkom nestabilnošću. Banka je pratila sudbinu raspadajuće zemlje, pa se centrala više puta premeštala u sigurnije krajeve. Od 1888. centrala banke je u Istanbulu, ali u vreme Ataturkovog rata za nezavisnost 1919-1923, ogranci u Istanbulu i Izmiru su se našli pod okupacijom. Izmirski ogranak, tada pod grčkom kontrolom, finansijski je podržavao grčke pobunjenike, pa je u Ankari osnovano novo sedište banke koje je, zauzvrat, bilo finansijska potpora Ataturkovoj vojsci. Posle turskog vojnog uspeha, banka se ponovo ujedinila i za novo sedište je određena tada najatraktivnija lokacija u Ankari, u četvrti Ulus, koja će uskoro postati sedište državnih institucija i banaka i u kojoj će biti izgrađeni najznačajni objekti novoformiranog arhitektonskog stila.

Giulio Mongeri

Za projektanta sedišta ove banke odabran je najistaknutiji predstavnik turskog nacionalnog stila, arhitekta Giulio Mongeri. Neka vas ne iznenade njegovo italijansko ime i prezime, jer je on bio pripadnik jedne neobične, sada već praktično iščezle etničke zajednice. Spadao je u italo-levantince, potomke đenovskih i venecijanskih trgovaca  nastanjenih na ovom tlu još od vremena kasne Vizantije. Oni su, kao i franko-levantinci,  koji poreklo vuku iz poraženih krstaških kraljevstava, primili običaje i način oblačenja svojih orijentalnih suseda, što im je dalo poseban šarm, ali su sačuvali svoju nacionalnu posebnost  i govorni jezik, kreolsku mešavinu arhaičnog italijanskog sa lokalnim grčkim i turskim govorima –  lingua franca u svom osnovnom, prvobitnom značenju. Većina Levantinaca su bili katolici, mada, začudo, neki od njih su bili jevrejske vere. Živeli su prvenstveno u kosmopolitskim gradovima, Izmiru i Istanbulu, i odatle značajno doprinosili  osmanskoj i ranoj republikanskoj turskoj kulturi. 

Giulio Mongeri je rođen u katoličkoj levantinskoj porodici u Istanbulu 1873. godine. Prvi značajniji objekat mu je bila nezaobilazna neogotička katolička crkva sv. Antuana u istanbulskoj Grande Rue de Péra (danas Avenija Istiklal)  iz 1912., a najplodniji je bio 1920-ih kada se saživeo sa turskim nacionalnim arhitektonskim pokretom i projektovao seriju značajnih javnih i poslovnih objekata. U Istanbulu se ističu velelepne palate: Karakoy palas (1920) i Mačka palas (1922), a kasnije je projektovao i postament spomenika Republici na trgu Taksim. 

Najznačajniji su ipak njegovi objekti u ankarskoj četvrti Ulus, koji su u prvim godinama nacionalnog preporoda dali karakter glavnom gradu nove Turske.   

To su zgrada Monopola (1928) i sedišta za tri vodeće banke: Is banku (1928), Osmanli banku (1926)  i Ziraat banku (1926-1929), objekat koji je tema ovog teksta.

Ziraat banka u Ankari – arhitektura nacionalnog preporoda

Mislim da će mnoge naše arhitekte dobro razumeti zašto njihove turske kolege u prvim godinama Republike nisu smele mnogo da se razmahnu u arhitektonskom izrazu. Poželjni arhitektonski motivi bili su vrlo ograničeni. Te, ne sme se ovo, jer je previše grčko, te ne sme se ono, jer je persijsko ili arapsko. Te, ovo je islamsko, pa nije baš blisko vođinom ateizmu, te ono je zapadnjačko, pa će ispasti da im se ulagujemo. Kako ni klasični osmanski, „sultanski“, arhitektonski motivi nisu bili politički korektni, najbolje bi bilo naći neke zgodne karakteristike iz seldžučke tradicije, kada bi toga bilo dovoljno… 

Sve u svemu, vodeći predstavnici turskog nacionalnog arhitektonskog pokreta imali su na raspolaganju vrlo ograničeni broj „dozvoljenih“ motiva, pa su ih reciklirali i koristili na skoro svim objektima. Tako i na zgradi Glavnog direktorata Ziraat banke, kako se ona zvanično zove, možemo videti gotovo sve arhitektonske motive koji karakterišu turski nacionalni arhitektonski stil.               

Imajući sve to u vidu, moramo priznati da se arhitekta odlično snašao i fasadu je učinio skladnom i zanimljivom. Prozori sa prelomljenim lukovima, obavezan motiv na svim objektima turskog nacionalnog pokreta, koje mi osećamo kao gotičke, ustvari nisu evropskog porekla i zaista se pojavljuju na starim seldžučkim objektima. Specijalno na ovom objektu, arhitekta je tom motivu udahnuo novi život njihovim grupisanjem i smeštanjem više njih pod jedan luk, kao što je to rađeno u evropskoj Renesansi, te zanimljivim višestepenim uvlačenjem u odnosu na ravan fasade. Filigranski ukrasi iznad prozora oko prelomljenih lukova tipično su orijentalni i u lepoj su ravnoteži sa glatkim delovima fasade. Ako nešto zameramo  objektu iz današnje perspektive, onda su to jednolična, dosadna boja peska i bizarno velike strehe na ugaonim kulama poduprte kosnicima, što je šablonski prenesen motiv iz turske narodne arhitekture. 

Vreme leti. Prošlo je samo sto godina, a veziri, Levantinci, fesovi, derviši… kao da nikad nisu postojali. Dileme koje su pratile formiranje turskog nacionalnog stila više nikog ne interesuju. Sto godina posle najdubljeg ponora, Turska je opet privredna velesila, a u centru pažnje ponovo je Istanbul. Pored njega se gradi najveći svetski aerodrom, a u samom gradu niče veliki internacionalni finansijski centar, kojim će dominirati  dve atraktivne staklene hipermoderne kule od preko 40 spratova u internacionalnom stilu. Biće to novi Generalni direktorat  Ziraat banke, moćne finansijske institucije koja je, mada se toga više niko ne seća, nastala stidljivo u dubini ruralne Srbije. Menadžment banke preći će u novu zgradu da odatle obrće milione, a u prizemlju one stare, Mongerijeve zgrade u Ankari, već je preventivno otvoren Muzej bankarstva, što je jasan predznak za odlazak ovog objekta u mirnu muzejsku penziju.