U drugoj polovini devetnaestog veka, posle rekonstrukcije Habzburškog carstva, Mađarska je ušla u najuspešniji period svoje istorije. Naročito je usprešna bila arhitektura, a ujedinjena Budimpešta je u tom periodu dobila izgled, koji joj, i pored svih kasnijih nedaća, do dan-danas obezbeđuje status jednog od najlepših gradova na svetu.
Na prelasku u dvadeseti vek, u krugovima nove generacije mladih evropskih intelektualaca bile su popularne raznovrsne filozofske i političke ideje. Bilo je onih koji su se zalagali za bespoštednu klasnu borbu, drugima je na umu bilo ujedinjenje sopstvene nacije, a treće je posebno privlačio koncept „natčoveka“.
Kada su balkanski narodi počeli da se odvajaju od Osmanskog carstva i formiraju svoje nacionalne države, očuvanje osmanskog graditeljskog nasleđa bilo im je poslednja briga. U želji da ispadnu što modernije, novoformirane države usvajale su srednjoevropske kulturne modele, pa su javne zgrade iz osmanskog perioda bile ili rušene ili zanemarene i prepuštene propadanju.
